Da li studenti traže „Idiota“?

U tom smislu, nameće se književna paralela: ne traži li se zapravo knez Miškin, glavni junak romana „Idiot“ Fjodora Dostojevskog?

Miškin nije idiot u intelektualnom smislu. On je „idiot“ jer u svet interesa, moći i manipulacije ulazi razoružan – bez cinizma, bez ambicije, bez instinkta samoodbrane. NJegova radikalna moralnost ne menja društvo; ona ga uznemirava, razotkriva i, na kraju, biva samlevena.

Ono što se često zaboravlja jeste epilog romana. Posle svih lomova, poniženja i neuspelih pokušaja da „dobrota“ preživi u realnosti, Miškin završava slomljen – vraćen u sanatorijum, ispražnjen, nemoćan. Svet nije postao bolji. Naprotiv, preživeo je onaj isti poredak koji ga je od početka odbacivao.

Drugim rečima: moralna čistota ne pobeđuje sama po sebi.

U savremenom studentskom diskursu prepoznaje se sličan paradoks. Očekuje se da se pojave ljudi koji će ući u političku arenu, ali bez političkih veština; koji će pobediti u borbi za vlast, ali bez političke borbe; koji će promeniti sistem, a da se ne „zaprljaju“ njegovim pravilima. Traži se moralni maksimum, uz institucionalni minimum.

Problem je u tome što knez Miškin nije želeo da vlada, niti je bio projektovan kao nosilac političke odgovornosti. On je bio moralno ogledalo društva, a ne mehanizam njegove promene. Kada se moralna figura pokuša pretvoriti u politički instrument, ishod je gotovo uvek isti: ili se ona kompromituje, ili se – kao u „Idiotu“ – slomi.

Politika nije prostor čiste etike. Ona je prostor konflikta interesa, raspodele moći i stalnog pregovaranja. To ne znači da mora biti nemoralna, ali znači da ne može biti naivna. Odbijanje da se to prihvati ne vodi ka boljoj politici, već ka simboličkim gestovima bez trajnog efekta.

Zato je važno pitanje koje se retko postavlja: da li smo spremni i na epilog? Ako u politiku pošaljemo Miškina, da li prihvatamo da će sistem, gotovo izvesno, preživeti njega, a ne obrnuto?

Studentski pokret ima legitimno pravo da zahteva drugačiju politiku. Ali, između moralne pobune i političke promene mora postojati most: organizacija, program, odgovornost i spremnost na konflikt. U suprotnom, ne tražimo novu politiku, već figuru iskupljenja.

A ako se traži iskupljenje umesto politike, ishod je predvidiv: sistem koji hoćemo da menjamo, preživi, žrtva se potroši i brzo zaboravi, a pitanje odgovornosti ostaje bez rešenja. A ko tada snosi odgovornost? Sigurno ne Dostojevski – on je svoj epilog odavno napisao.

Autor je potpredsednik Pokreta slobodnih građana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.