Da li su studenti i reč i ličnost i događaj 2025. godine?

Ovih dana, mnogobrojni stručni žiriji, znalci, kolumnisti, laici, svi mi ostali kao pojedinci i grupe prema svojim moćima i naklonostima, iz kruga uglavnom istih tema izdvajamo ono što je obojilo 2025. godinu kao kulturni događaj, ličnost ili reč, i na taj način iskazujemo kako smo prethodnu godinu doživeli.

Ali, kako su interpretacije odavno zatrpale same događaje, tako je i izbor za pobednika protekle godine sve ređe tradicionalni običaj uglednih nedeljnika i institucija da se istakne pozitivni iskorak kao pre, već opšta žurba da se na jednu šturu reč svede čitava godina prema uverenjima interpretatora – prema ukusu, karakteru, raspoloženju ili pripadništvu interesnoj grupi – te danas pobednik može da bude i „negativac“.

Da li je, i kod nas, u protekloj godini, vladao izraz „mamac za bes“ koji je istakao izdavač Oksfordskog univerziteta, a „označava provokativan, frustrirajući ili uvredljiv sadržaj namerno dizajniran da izazove reakciju“ ili je to Tužilaštvo za organizovani kriminal („Radar“); da li su to reči „nada“ i „blokada“ ili izrazi „rušenje vlasti“ ili „pobuna u kulturi“; za nekoga izrazi „ćaci“, za druge „blokaderi“; možda neodržavanje ili bojkotovanje tradicionalnih kulturnih manifestacija ili baš, uprkos svemu, održavanje nekih od njih; ili su proteklu godinu obeležili glumci koji su podržali studentske proteste, njih „top pet poznatih boraca za pravdu“ („Nova“); ili je ličnost godine Nenad Lajbenšperger, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika koji je odbio da izbriše Generalštab iz registra („Vreme“); ili Miloš Lolić, umetnički direktor Bitefa koji je podneo ostavku zbog cenzure festivalskog programa, a zatim organizovao ne:Bitef („Danas“); ili je proterivanje iz Loznice pevačice Jelene Karleuše kulturni događaj; a možda 140 godina od rođenja i 80 od smrti pisca Dragiše Vasića koji nije dostojno obeležen („Pečat“); a možda su pobednici formalni promoteri ćirilice (kao da je latinica opasnost, a ne moć jezika da se izražava u dva pisma), kojima ne smetaju natpisi na našim ulicama na stranim jezicima, uglavnom na engleskom: Second hand, Beauty shop, Pet shop, Shop & go, Sale, For rent, Coffee bar, Opening soon, itd?

Šta izabrati sa nepregledne liste ovde samo delimično pomenutih predloga? Po kom principu?

Uz bujanje svakojakih interpretacija, munjevito se razvija kultura nametanja „ispravnog“ mišljenja, koja više liči na neku vrstu trke u naoružanju nego na kulturu raznovrsnosti i potrebu da se podrže zajedničke vrednosti, te se tako odvija i izbor za pobednika godine. Pravo na osporavanje čak i najstručnijeg mišljenja, kao i na oglašavanje sopstvene arbitraže u javnosti toliko je uzelo maha da je od prostog šepurenja i samohvalisanja (i populista i elitista) podignuto na nivo pravog umeća i nove vrednosti, skoro zasluge, trka je sve nemilosrdnija, a merilo „kulturnosti“ svedeno na prodatu/kupljenu knjigu, prodatu/kupljenu kartu za pozorište, prodatu/kupljenu sliku – odnosno, na stanje na tržištu robe – kulture kao robe, uz surova cenkanja, trgovinu uticajima, drska namicanja i ledena prećutkivanja.

Da li je 2025. godina bogata raznovrsnim izdavačkim poduhvatima i dobrim knjigama uprkos okolnostima ili je upravo, zbog tih okolnosti, čisti produkcionizam? Za koga je pitanje važno: za pojedince i njihove sujete (pisce, kritičare, izdavače) ili za čitaoce, za zajednicu u kojoj živimo?

Da li Bitef treba da opstane kao višedecenijski državni kulturni projekat ili nas zadovoljava ne:Bitef kao alternativni dobrovoljni projekat ad hoc grupe odabranih pozorišnih poslenika? Da li je važan samo za pojedince ili za čitavu zajednicu?

Kao svako tržište i ovo je nametnulo plasman i uspeh kao vrednost iznad vrednosti samog poduhvata kojim se malo ko bavi – njegovim sadržajem, suštinom, značajem, uticajem i trajnijim dejstvom – jer je danas intrigantnije i važnije kojoj političkoj opciji i kom klanu neki poduhvat pripada od čega mu zavisi prisutnost u javnosti – dakle, „poznatost“ kao glavno merilo vrednosti.

Po istom principu sve češće se dodeljuju i društvena priznanja, čak i esnafske nagrade i nacionalne penzije u kulturi. Iako su prvobitno, 2006. godine, posle ratova, sankcija, nemaštine, nacionalne penzije nastale iz potrebe da se istaknu i nagrade slobodni umetnici (glumci, pisci, slikari i dr.), jer decenijama nisu bili u stalnim angažmanima niti zaštićeni zdravstvenim i penzionim sistemom (sami nisu imali da uplaćuju), a postigli su vrhunski domet svojim stvaralaštvom – jagma je ubrzo postala sveopšta po principu anegdote: Kupi loz – možda izvučeš dobitak!

Tu vrstu kockarnice i princip „poznatosti“ nije uvela sadašnja vlast, to odavno treniramo, ali je ovaj mehanizam dovela do savršenstva stavljajući sve što postoji na javnoj sceni u isti koš odakle izvlači ono što može da joj posluži.

Da li se tako, u „opštem interesu“, briše razlika između tzv. elitne i masovne kulture ili se samo učesnici izjednačavaju u nametnutoj ponižavajućoj trci?

Gde su se izgubila prava merila vrednosti za različite oblasti?

Jer i estradna pop-scena, kao i tzv. elitna, ima svoje uslove, merila i dostignuća vredna poštovanja i ne mogu se sva podvesti pod šund i kič.

Zar nije veća šteta za kulturu kada se kič uvuče u tzv. elitnu umetnost i kada se neki njeni stvaraoci ponašaju prema pravilima rijaliti zvezda pristajući na razne eliminacije i kulminacije na koje ne pristaju svi sa estrade?

Ako je izabrana većinom glasova građana, vlast je izabrana da smanjuje tenzije i navijačke strasti u društvu, a ne da ih raspiruje; da traži i nalazi rešenja za to u interesu svih građana i da prepoznaje predloge za ostvarivanje zajedničkog boljitka, a ne da se oseća ugroženom i napadnutom – kao od zahteva studenata da institucije rade svoj posao.

Ipak, da li je ovakvo stanje u društvu posledica samo neodgovornosti, pohlepnosti, korumpiranosti i pogrešnih procena sadašnje vlasti ili je ova vlast upravo posledica opšteg stanja ne samo u kulturi?

Na kraju, pogledajmo bolje: zar nisu mnogi događaji i ličnosti predloženi za pobednika godine pokrenuti zahvaljujući studentskom protestu kao moćnom društvenom, a ne političkom pokretu, koji nudi promenu u ponašanju i građana i institucija stvarajući time bolje uslove i za delatnosti na političkoj sceni?

Zar studenti nisu, svojim primerom, ponudili iskorak iz dosadašnjeg opšteg mehanizma ponašanja i izlazak iz svojevrsne kockarnice?

Čemu razni pritisci da se umanji ova ogromna društvena snaga za opšti boljitak? Zar smo zaboravili kako su u prošlosti uništavane mnoge dobre građanske inicijative zbog sujeta, liderstava i ličnih interesa?

Zar nas studenti nisu podsetili da je kultura i ono kako se ophodimo jedni prema drugima – u porodici, u radnoj sredini, u društvu?

Zar studenti nisu svojim mirnim istrajnim aktivnostima i negovanjem zajedništva pokazali da rade upravo sve suprotno onome na šta smo mi navikli – suprotno samohvalisanju, nadgornjavanju, podmićivanju, grupašenju?

Da li su onda studenti ipak i reč i ličnost i događaj 2025. godine?

Autorka je dramaturškinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.