Da nije bilo Nirnberga i Haga…

Bilo je još onda retkih pronicljivih umova (ja nisam bio među njima) kao pokojni Stojan Cerović koji je tvrdio da ne treba suditi nikome i da treba sve prepustiti zaboravu jer se ništa pametno neće postići, naprotiv kopaće se samo još dublje rane. I ja sam tada mislio da bilo kakva pravda, makar selektivna i manjkava, ipak znači više od nekažnjavanja.

Sada smo svi suočeni sa gorkom činjenicom da posle grdnih sudanija što u Hagu, što po sudovima u republikama nastalim na raspadu SFRJ, ništa nije postignuto na planu onoga što je bilo primarno zacrtano, a to je da se izvuče pouka i da se mlade generacije pouče kako se zlo nije isplatilo. Dakle, nije bilo najvažnije, niti je moglo biti, da se neko ko je svojim političkim odlukama doveo do smrti na desetine hiljada ljudi ili ko je lično pobio ne znam koliko ljudi osudi na 20 ili 40 godina ili na doživotni zatvor (jer smrtne kazne nema) već da se to „više ne ponovi“.

Zar to nije bila parola i u Nirnbergu 1946. godine? Pa da li se prestalo sa zločinima u ime (veliko)državnih, nacionalnooslobodilačkih ili nekih drugih projekata? Koliko je bilo ratova za ovih 80 godina širom sveta, a evo od raspada SFRJ i u Evropi se otvorila Pandorina kutija? Sve se ponavljalo i ponavljaće se, jer oni koji izazivaju ratove računaju sa tim da će pobediti ili da se nikad neće moći dokazati njihov zločin, a izvršioci su najčešće „obični ljudi“ koji su mobilisani i okolnostima prisiljeni da (sa)učestvuju u zločinima. Ukoliko ne uspeju, čeka ih pošteno suđenje i ćelija (soba) na nivou hotela B kategorije. Isplati se rizikovati.

Sada smatram da je iz osnova bila pogrešna ideja da se bilo kome sudi pred bilo kojim sudom. Jalove su sve te priče o pravdi za zlodela u jednom unutrašnjem sukobu. Sve je trebalo predati zaboravu, jer takva suđenja samo služe da podgrevaju mržnju i predstavljaju klicu novih sukoba. Na njima se ne dolazi do istine jer sredina iz koje potiče osuđeni ne prihvata osude „svojih“ i tvrdi da se radi o montaži i nepravdi.

Jednostavno, narod je na svim stranama dugogodišnjom indoktrinacijom ugušio u sebi opštečovečanski moral, po kome su jednaki aršini za svakoga, pa tako zločine koje su „naši“ počinili nad drugima smatra za opravdane i za junaštvo. One retke moralne pojedince koji hoće da svedoče o zločinima „naših“ prema drugima smatraju za „izdajnike“ i „cinkaroše“.

Kad je tako onda ni vajna „pravda“ da neko za mnogostruka ubistva, mučenja i silovanja dobije bilo kakvu vremensku kaznu, pa čak i smrtnu da nije ukinuta, nije nikakva uteha niti nadoknada, nikoga neće vratiti iz groba niti izlečiti traume. A onaj poslednji argument da će kazna preventivno uticati da se u budućnosti nešto slično ne počini, jednostavno pada pred stvarnošću.

Kako objasniti činjenicu da generacije rođene posle 1995. godine u velikoj većini gaje mržnju i šovinizam prema narodima sa kojima je njihov narod bio u sukobu devedesetih?! Da li su na njih blagotvorno delovala suđenja ratnim zločincima, sve one silne knjige sećanja, romani, zbornici dokumenata, filmovi, televizijske emisije uvaženih istoričara i političkih analitičara… koji treba da posvedoče kako su našim precima njihovi preci činili zlo? I to svi i svuda tako prikazuju.

Ne menja ništa suštinski što se povremeno pojave i knjige i filmovi koji u našoj sredini prikazuju kako su naši preci njihovim precima činili zlo. To nije važno, to nikoga neće otrezniti, na to se uvek može odnahnuti rukom i reći „to je nešto drugo, oni su prvi počeli, mi smo se samo branili, oni su veći zlikovci“… Dakle, ako se gleda prema rezultatima ništa se nije postiglo. Zapravo, sve je bilo predvidljivo i logično, ali mi to nismo uviđali. Pametnije je bilo sve prepustiti zaboravu i pokopati duboko da bi se krenulo u budućnost bez opterećenja makar za nove generacije.

Frojd je postavio teoriju da traumu metodom psihoanalize treba izvući iz nesvesnih dubina na svetlost razuma da bi se ona savladala. A šta ako trauma savlada nas? Ako nemamo snage da se izborimo sa njom? Oduvek sam sumnjao u moć psihoanalize u to spasonosno „izvlačenje iz mraka nesvesnog“. To bi značilo da neko ko povremeno oseća nejasnu psihičku bol sada uz pomoć lekara „izvuče na svetlost dana“ svoju potisnutu traumu, najčešće iz detinjstva.

I da osvesti na primer incest ili prisustvovanje nekom zločinu ili neku duševnu ranu koju je zadobio pa potom zaboravio, potisnuo. A vi ste mu „pomogli“ tako što ste je osvežili. Koje su šanse da se takav paćenik izvuče iz još gorih patnji? Da umesto nejasne i potisnute boli posle „izlečenja“ doživi snažnu i jasnu bol, da poludi i da se ubije. Retki su pojedinci koji bi mogli da podnesu suočenje sa svojom bolnom istinom i da je racionalno prevladaju. Većina to ne može.

To što važi za pojedince važi i za narode. Setimo se kako su uoči ratova (1989-1990) vladike, pesnici i psihijatri po Hercegovini i Lici iskopavali kosti iz jama i osveštavali posmrtne ostatke ubijenih tokom Drugog svetskog rata. I oni su govorili da to nije zbog mržnje niti osvete (Bože me sakloni!) već da se osvesti tragedija srpskog naroda kako bi on mogao ponosno da živi sa ostalima iako su mu oni naneli zlo. Da im hrišćanski oprosti. Čitava ta teorija smrdela je još onda i zapravo je sva ta nekrofilija imala upravo suprotan cilj od deklarisanog: da izazove revanšizam i pokrene novi ciklus ubijanja.

To se želelo i u tome se uspelo, bilo je to ratničko huškanje. Kao u narodnoj priči „Baš-Čelik“, neman je trebalo držati u podrumu (zaboravu, nesvesnom) okovanu i ne dati joj ni kapi vode, kako ne bi ojačala i raskinula lance, jer onda je valja ganjati po svetu. Mi smo neman vaskrsli. Eto to se uradilo sa „traženjem istine“ i „ispravljanjem nepravdi ćutanja o zločinima nad nama“, „osvešćivanjem trauma iz Drugog svetskog rata“. Sada smo posle najnovih klanja samo pridodali svežije materijale za nova „osvešćivanja“ na čemu svi i svuda predano rade pripremajući time novo klanje do koga će neminovno doći jer svi ga žele (u svim republikama bivše SFRJ), nemojmo se zavaravati. „Baš-Čelika“ je trebalo držati zazidanog i okovanog duboko u podrumu i ne dati mu da raskuje lance i izađe napolje.

Smatram da treba prekinuti sva nadgornjavanja („naučna“ pa čak i naučna ili ma kakva) oko pitanja krivice za rat, ne treba praviti bilo kakve komisije za iznalaženje „istine“ jer „istina“ se u ovom slučaju neće pronaći i uvek će biti onih koji je neće prihvatiti. Nije ni trebalo voditi procese izvršiocima zlodela, eventualno političkim ličnostima koje su i najodgovornije. Suđenje vojnicima i paravojnicima niti je služilo pravdi niti deluje preventivno i vaspitno već naprotiv samo stvara novu mržnju i osvežava sećanje. Takođe, trebalo bi se suzdržati za dugi niz godina od obrađivanja ovih mučnih tema bilo kako a posebno u masovnim medijima (film, pozorište, književnost) dok vreme ne sazri u nama i pretoči se u mudrost.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.