Demografska kuga je opasnija od korone i rata, nestaćemo sami od sebe

Selo koje je nekad bilo najjači demografski izvor je umrlo. Nekad se iz dve seoske kuće regrutovalo deset vojnika. Žene neće da žive u selu. Radije će u gradu da budu čistačice, nego da u selu muzu krave.

U gradu porodice intelektualaca sve su bliže cilju: žena i muž, jedno dete, jedan pas i dva automobila. Daleko smo i od proste reprodukcije. I u takvim uslovima ima kod nas brakova u kojima supružnici žele potomstvo. Neće da ugase lozu. Ali sve su češći brakovi koji to ne mogu da ostvare.

Kod nas na brdovitom Balkanu uglavnom se smatralo da je žena kriva ako nema dece. Ona je nerotkinja, jalovica, voćka koja ne rađa. A u studiji jednog renomiranog instituta se kaže da u svetu raste broj neplodnih muškaraca. U poslednjih pedeset godina stanje muških reproduktivnih ćelija progresivno se pogoršava. Od ovoga najviše pate muškarci iz bogatijeg sveta.

Naša država pomaže onim brakovima koji hoće decu da ne ostanu bez dece. Finansira veštačku oplodnju. Ta oplodnja nosi sobom niz problema ne samo medicinskih nego i socijalno-moralnih.

Pročitao sam negde istinitu priču o harmoničnom braku koji ne može da ostvari potomstvo. On je neplodan, a mlada i lepa supruga hoće decu. Smatra da nema veće nesreće od one kad je kuća bez dece. Seća se različitih kletvi, počev od one koju je izrekao knez Lazar „ne imao od srca poroda“ i drugih – dabogda ti se ognjište ugasilo, ime ti se utrlo, ne imao nikog da ti upali sveću, čeda ne imala nit rukom povela.

Neće da zatrudni kroz neku tajnu vezu. Dogovore se supružnici da ona zatrudni sa pozajmljenim genetskim materijalom. Muž će glumiti biološkog oca i biti brižan kao pravi tata. Rodila je blizance – ćerku i sina koji su odrasli u srećnoj porodici.

Ali nema te harmonije u kojoj ne iskrsne neko zlo. Muž, falš otac, umire od infarkta, a majka supruga ostaje opterećena tajnom. Postavlja sebi pitanje da li je moralno lagati ćerku i sina (i okolinu) o njihovom biološkom poreklu.

Poziva se na Jevanđelje po Luki u kome piše „nema ništa tajno što neće biti javno, ni skriveno što se neće doznati i na viđelo izići“ i na Rusoa koji kaže da je unošenje tajne u neki čin prvi korak ka poroku. I „prelomila“ se, podmetnula je sinu Povremenik (lične beleške) iz koga on saznaje istinu.

Dolazi do sukoba između majke i sina koji se pita ko sam ja Srbin ili Španac. Sva njegova dokumenta su lažna. Majka je slagala državu kad je u matične knjige u rubriku ima oca upisala laž. On se upušta u složenu avanturu promene prezimena i stalno postavlja sebi pitanje „Ko sam ja?“. Traži identitet.

Dakle, deca iz epruvete žive u lažnom uverenju da su ono što nisu. Sve je u znaku dvojstva. Poreklo i život dece su u znaku dvostrukosti. Njihova majka je zatrudnela sa nekim dalekim nepoznatim, a ne sa svojim mužem. Slagala je državu prilikom upisivanja prezimena dece u matičnu knjigu. Država koja se bori za zakonitost pristaje na tu laž. Ćerka i sin žive i znaku dvostrukog identiteta.

Čitava državna i društvena kampanja veštačke oplodnje je na sumnjivim moralnim osnovama. Jedan Holanđanin je prodavao premnogo genetskog materijala tako da svetom hoda oko četiri stotine njegove dece, braće i sestara koji se međusobno ne poznaju. A bračni parovi koji tako dobiju decu su srećni.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.