Đukanovićev strah od lustracije

Jada se kako su „Nekakvi zborovi izglasali (su) spisak ko je sve na listi za lustraciju“ i junači „bio bih ponosan da se na toj listi nađem… bilo bi me stid da me takvi totalisti ne progone.“

Čitaoci koji prate događaje u Srbije mogli su zapaziti da se lustracija zaista pominje kao mogući vid kažnjavanja ljudi iz kriminalnog miljea, onih koji su tokom demokratske tranzicije nezakonito prisvajali društvenu imovinu, kao i onih koji su bili na vlasti a koji su neodgovornim gazdovanjem sredstvima budžeta omogućavali korupciju. Možda je i advokat okupiran osećanjem odgovornosti, da bi se i mogao naći na toj listi, zbog čega sve češće sa izraženim nestrpljenjem, u tekstovima koje objavljuje, poziva stranačke kolege i sve koji podržavaju ovu vlast, da se suprotstavljaju blokaderima jer, „ako ovi dođu na vlast“, svima preti odmazda.

Advokat je očito rezigniran jer oseća da njegove stranačke kolege neće razumeti ili neće ozbiljno shvatiti ove njegove strahove, pa ih podseća na neka ranija loša iskustva: „Znam da će se ponovo javiti raznorazni, koji će mi prigovoriti da preterujem“ i nabraja slučajeve u kojima su se neka njegova ranija predskazanja ispostavila kao tačna.

Kao jedan od primera navodi i slučaj predsednika republike koji je prilikom gostovanja na jednoj televiziji, napomenuo da je cilj pojedinih „revolucionara“ da mu pobiju decu.

Taj primer je poslužio Đuki da, uznemiren, saopšti i neke svoje opservacije: „Nisu samo njegova deca bila meta, već deca svakog istaknutog političara ili ličnosti, koja se drznula da podrži ovu vlast. Da gospodo, ako se ovi domognu vlasti sve će vas streljati i pozatvarati a nemam dilemu da će to učiniti i sa vašim najbližim, konkretno sa decom.“

Kako bi bio još ubedljiviji u predstavljanju blokaderstva kao bauka koji se nadvio nad ovom vlašću, povezao je blokadere koji ne prihvataju dijalog sa vlašću, sa slučajem ubistva Čarlija Kirka u Americi, koji je ubijen „samo zbog želje da vodi polemiku i da sučeljava ideje…“

A zatim govori i o Nepalu gde, kako navodi: „ruže decu ministara… nazivajući ih nepobebe… a suština je osramotiti čitavu lozu političara i neistomišljenika“ i dramatično zaključuje: „uostalom leševi po Nepalu … valjda su vam jasan pokazatelj.“

Ne naziva Đuka učesnike protesta samo „radikalnim ludacima.“ On se služi i drugim izrazima kojima „časti“ studente. Neke od tih epiteta teško je objasniti. On na primer naziva totalitaristima učesnike zborova koji su usvojili spiskove ljudi za lustraciju.

Nije, međutim, jasno kako je moguće da se učesnici blokaderskih zborova (koji slove kao oblik demokratskog odlučivanja), mogu preobraziti u totalitariste. (Kao da se neko ušunjao među učesnike zborova pa diriguje ko će od učesnika glasati za a ko protiv lustracije.) Ali kako su zborovi, jednoglasno izglasali lustraciju, po Đuki, svi su oni, pojedinačno i svi zajedno, totalitaristi. Da li je u pitanju opsesija, frustracija ili fatamorgana, čoveka koji sebe vidi u spiskovima za lustraciju?

Čudni su to strahovi koje ispoljava čovek koji, kao poslanik i advokat, samouvereno pred sudovima zastupa složene i za državu poverljive sudske predmete, kao što su -„Jovanjica“ ili slučaj gospođe Dijane Hrkalović. Jer, poznato je da sama pojava uvaženog poslanika i advokata na sudu, budi nadu optuženima.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.