Dobra praksa u psihoterapiji je ispred zakonske regulative

Ipak, nekoliko razloga je prevagnulo da svoj stav ipak iskažem javno. Ne toliko zbog kolega psihologa ili psihoterapeuta, koliko zbog naših klijenata. Ako je čitava debata pokrenuta u cilju zaštite interesa klijenata, kako bi bili bolje informisani o psihoterapijskim uslugama, ali i o potencijalno štetnim praksama kojih treba da se čuvaju, moj utisak je da su klijenti ovih usluga ostali još više zbunjeni, a možda i obeshrabreni da potraže pomoć ukoliko za tim osećaju potrebu.

Dakle, ako mi nemamo konsenzus oko toga ko jeste kvalifikovani psihoterapeut, a ko to nije, i ako se usmeravamo isključivo na nedostatke aktuelne prakse (na koje je svakako važno ukazivati), sporimo se oko vrednosti sertifikata iz psihoterapije, ukazujemo na nedostatak zakonske regulative i slično, kako će klijenti znati kome mogu ukazati poverenje u kontekstu debate usmerene na međusobnu diskvalifikaciju?

Drugi razlog za ovaj tekst jeste želja da doprinesem približavanju suprotstavljenih strana i njihovih stavova, jer u praksi te strane dobro sarađuju. Veliki broj psihologa bavi se psihoterapijom i članovi su i Društva psihologa Srbije (DPS) i Saveza društava psihoterapeuta Srbije (SDPS), te ne bi trebalo da budu pod pritiskom „konflikta lojalnosti“.

Takođe je važno da istaknem da je moj stav isključivo ličan i da ne predstavlja zvaničan stav Društva psihologa Srbije. Ipak, u neformalnim razgovorima sa mnogim psiholozima (bez obzira na to da li su psihoterapeuti) i psihoterapeutima (bez obzira na to da li su psiholozi), moj je utisak da smo mnogo bliži zajedničkom stavu koji bi u perspektivi mogao doprineti i boljoj zakonskoj regulativi kako psihološke, tako i psihoterapijske prakse.

To što psihoterapija nije zakonski regulisana ne znači da je praksa loša ili štetna (naprotiv), kao što ni zakonska regulativa ne garantuje automatski dobru praksu, već samo stvara preduslove za nju, kao i za zaštitu od štetnih oblika rada. Imam utisak da se kroz dosadašnju javnu debatu „sa prljavom vodom izbacila i beba iz korita“. Drugim rečima, dobra praksa ide ispred zakonske regulative i, verujem, u velikoj meri prevazilazi lošu praksu, koju svakako ne smemo ignorisati.

Ono što nije sporno jeste da psiholozi stiču svoje zvanje i kvalifikacije na priznatim državnim i privatnim fakultetima, kao i to da se isključivo na osnovu završenih osnovnih i master studija (što je poželjno, a u perspektivi bi novim zakonom trebalo regulisati kao obavezno) mogu baviti psihološkom delatnošću. Znanja stečena tokom studija pripremaju ih za usvajanje specifičnih znanja i veština potrebnih za bavljenje psihoterapijskom delatnošću, a ta se znanja stiču kroz dodatne edukacije.

Takođe, nije sporno ni to da se edukacije iz pojedinih psihoterapijskih modaliteta stiču van državnih institucija, ali ih to ne čini nužno nekvalitetnim. One se oslanjaju na evropske standarde u pogledu formalnih zahteva i sadržaja, koji su inače veoma zahtevni, a sprovode ih kvalifikovani terapeuti koji su često i međunarodno priznati.

Takođe, nije sporno da psiholozi i psihijatri mogu pohađati ove edukacije bez dodatnih preduslova, dok se pripadnici drugih struka mogu obučavati za psihoterapeute pod određenim uslovima. U vezi s tim ne postoji jedinstven stav ni u evropskim zemljama. Na primer, socijalni radnici, pedagozi i defektolozi već tokom osnovnih studija stiču mnoga relevantna znanja iz psihologije (o psihičkim funkcijama, teorijama ličnosti, mentalnom zdravlju, razvojnoj psihologiji, veštinama komunikacije i dr.), te ne postoji razlog da se ne kvalifikuju za obavljanje psihoterapijske prakse, a mnogi su se u praksi već dokazali kao uspešni terapeuti.

Za stručnjake drugih profila postoje drugačiji uslovi: u nekim zemljama ne mogu se baviti psihoterapijom, dok je u drugim to moguće pod uslovom da steknu dovoljna predznanja kroz posebne programe obuke.

Moj je utisak da je upravo ovo ključna tačka oko koje je potrebno postići dogovor, kako bi obim i kvalitet takvog korpusa predznanja bili odgovarajući. Moguće je urediti da se ta znanja stiču kroz akademske institucije ili da budu na neki način akreditovana od strane države, kao i da njihovi predavači poseduju odgovarajuća akademska zvanja. U svakom slučaju, to bi trebalo da uredi Zakon o psihoterapiji, koji bi buduća radna grupa, na osnovu postojećeg predloga nacrta zakona, trebalo da doradi i predloži. Zato je ključni preduslov da u toj grupi budu zastupljeni eksperti različitih profila i da se, na osnovu javne rasprave, integrišu predlozi rešenja u interesu struke, a prvenstveno korisnika.

Isti stav odnosi se i na predlog Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti, što znači da samo kroz formiranje radne grupe sastavljene od kompetentnih stručnjaka, predstavnika akademske zajednice i DPS-a, kao i kroz široku javnu raspravu, možemo obezbediti zakon po meri psihologa, a time i preduslove za visokokvalitetnu praksu. Smatram da je veoma važno, ali i moguće, da ova dva zakona budu međusobno usklađena, a ne suprotstavljena.

Naravno, ne treba zanemariti ni ulogu treće strane – zakonodavca, koji bi sa svoje strane trebalo da podrži ove konstruktivne napore. Da li za to postoji spremnost, da li postoji poverenje i koji su rizici, nije tema ovog teksta, već samo napomena da postoje i drugi izvori potencijalnih problema kojih moramo biti svesni u borbi za svoju struku.

Autorka je redovna profesorka Kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.