foto FoNet/InstagramPogađate. Reč je o stranim investitorima. Poručismo im odavno – dođite, niko vam neće ponuditi više od nas. Subvencija, poreskih olakšica, kompletna infrastruktura, zemljište u bescenje ili džabe, pa i pravo na nepoštovanje ekoloških i socijalnih standarda. A jeftine radne snage koliko vam volja. Nagrnuše, što se kaže, ko žuti mravi.
Očas postadosmo lideri na Zapadnom Balkanu u prilivu stranih investicija. Preko 60 odsto priliva u region stiže u Srbiju, često, s ponosom, ističe ministar finansija.
Počeše da rastu investicije, apsolutno i u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP), a sa njima i broj zaposlenih, odnosno pad broja nezaposlenih. Ali to ne bi dovoljno. Pa još ambicioznije krenusmo u infrastrukturne i druge javne investicije. Izgradismo za vremena ove vlasti, čujemo često, više nego vlasti od četrdeset pete pa do ove.
Da neko ne pomisli da sam protiv stranih investicija i izgradnje puteva, pruga, škola, bolnica i da ne nabrajam. Nisam, niti je iko razuman protiv toga. Nismo mi izmislili ni strane, ni javne investicije. Malo ko ima dovoljno svoga investicionog potencijala i dovoljno svoga znanja, a mnogi su povećanim javnim radovima vratili ekonomiju iz recesije (negativna stopa rasta). Samo sam uvek mislio, a sad imam i potvrdu za to, da se to ne radi ovako kako mi to radimo.
Naše privatne investicije su u znaku tuđih para, što znači uz hronični deficit domaćih investicija, a infrastrukturne se uglavnom zasnivaju na stranim kreditima a izvršavaju se po principu – čije pare njegovi i izvođači radova. Skoro da nema bržeg puta do polukolonijalnog statusa, pogotovo uz strano bankarstvo.
Kakva je pozicija stranog investitora i stranog kreditora u odnosu na drugu stranu, i u pogledu prava ili ne/poštovanja elementarnih obaveza prema zaposlenima, u pogledu ugovaranja cena radova, pridržavanja rokova izgradnje, kvaliteta i sigurnosti izgrađenog i da ne nabrajam, sve nam je jasnije kako vreme prolazi. Potvrđuje se upozorenje velikih ekonomista, da razvojnu i ekonomsku politiku ne treba ceniti po trenutnom stanju ekonomije, već gde nas ta politika vodi.
Šta hoću da kažem. Investitori sa profitabilnim i tehnološki superiornim programima kakvi su nam trebali, ne dolaze na poziv s početka teksta. Dolaze u zemlju punoj velikih proizvodnih i uslužnih sistema, tesno povezanih sa stotinama srednjih i malih kooperanata, zatim kadrova, bez rezerve spremnih da, zahvaljujući stimulativnom sistemu, svoje radne i inovativne ambicije zadovoljavaju u svojoj zemlji i u takvom poslovnom ambijentu.
Zemlju u kojoj će strani investitori svoje profitne interese ostvariti integracijom sa takvim kapacitetima. Ovi koji su dolazili su uglavnom dolazili zato što to nemamo, a imamo ono što smo im davali. Sa tim što smo im stavili na raspolaganje funkcionisali su i ako niskoprofitabilni i tehnološki inferiorni, kakvih je većina.
Vlast je, pored investicionih ambicija ostvarivanih na napred opisani način, imala i ambiciju da neekonomskom i u velikoj meri populističkom politikom raspodele digne plate znatno iznad zatečenih. Ovogodišnja decembarska prosečna plata (verovatno oko 1.000 evra) biće nominalno veća od one iz 2012. godine za 203 odsto, što je znatno više od rasta BDP-a u tom periodu, koji će, prvenstveno, zahvaljujući inflaciji, iznositi 168 odsto. Zaista visok rast plata, i ako su još uvek u odnosu na plate u zemljama vrednim uvažavanja, zabrinjavajuće niske.
Međutim, veća mogućnost zaposlenja i rast plata mnoge nije odvratilo od namere da svoje radne i stručne sposobnosti dokažu van zemlje. A nažalost bilo je mnogo i neekonomskih razloga za takvu odluku, ali ti razlozi nisu tema ovog teksta. I sada je većina stranih firmi u problemu. Niti imamo dovoljno radne snage, a pogotovo ne jeftine. Potrošili su ono što im je omogućavalo da ih plaćaju koliku su morali. Sada je taj trošak plata prevelik za većinu tih firmi, pa su primorani da idu gde mogu naći jeftinije radne snage. Jedna po jedna gasi proizvodnju. Samo je pitanje koliko će takvih biti.
U međuvremenu smo postali veliki zavisnici od priliva deviza po osnovu stranih investicija, zaduživanja države i doznaka iz inostranstva, i u pogledu investicija, platnog bilansa i održavanja sadašnjeg kursa dinara. A sva tri priliva su, zasigurno, na silaznoj putanji. Nema se utisak da se razmišlja o nekom drugom razvojnom putu. A ima mnogo razloga za to.
Autor je ekonomista iz Beograda
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
