Dolazak Godoa zvanog lustracija: Šta nam govore primeri Češke, Poljske, Gruzije i Ukrajine

Pre godinu dana napisala sam u Danasu autorski tekst pod nazivom „Srbiji je potreban lustracioni rez“, u kom sam elaborirala uzroke zbog kojih lustracija nikad nije sprovedena, uprkos činjenici da je normirana. Ukratko, deficit prolustracione političke volje, pružanje ruke pomirenja pripadnicima „starog“ ali ispostaviće se uvek zimzelenog SPS režima, višedecenijsko prisustvo istih političkih aktera i nemogućnost da sami sebe lustriraju, doveli su do toga da je nekadašnji Zakon o lustraciji bio tigar od papira.

Sporadično, nekompetentno, nadripisarski i nadrilekarski pričalo se i pisalo o budućoj lustraciji, leku za sve boljke, učitavajući ovoj pravnoj i vansudskoj meri svojstva koje ona po sebi ne poseduje. Uvrežilo se mišljenje da je lustracija krivičnopravna mera, da može da bude kolektivnog karaktera, uprkos osnovnom pravnom načelu o individualnoj, pojedinačnoj, a ne kolektivnoj odgovornosti. U prevodu, ne mogu istovremeno da budu lustrirani svi članovi vladajuće stranke čak i ako se zabrani njen rad.

Jačanjem studentskog pokreta kao društvene i političke avangarde, javnost je počela da očekuje od novog najkredibilnijeg političkog aktera da predstavi ključne tačke svog programa. To se i desilo 17. januara u Novom Sadu, kad je urbi et orbi predstavljena lustracija, četvrt veka očekivana i nikad ostvarena himera.

Dolazak Godoa zvanog lustracija izazvao je građanski poklič i podgrejao nadu da će ona uz novu političku elitu, nakon dugo iščekivanih istorijskih izbora, postati dosanjan san. Još uvek nije poznato kako će lustracija tačno da izgleda ali je na ovom mestu svrsishodno da se nacrtaju njene moguće konture, kroz prizmu njenih pojavnih oblika, vremenskog okvira i kruga lica koja će da obuhvata.

U tom kontekstu, nameće se uporedno sagledavanje lustracionih praksi u bivšim postkomunističkim evropskim državama, poput Češke, Poljske, Gruzije, Ukrajine. Pad gvozdene zavese doveo je do kritičkog propitivanja dojučerašnjih komunističkih režima kroz koncept tranzicione pravde, koji je podrazumevao restituciju, krivično gonjenje pripadnika bivšeg režima, otvaranje tajnih policijskih dosijea i lustraciju. Vodeću ulogu u rasvetljavanju fenomena lustracije imao je Savet Evrope koji je 1996. godine doneo Rezoluciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 1096 o merama za uklanjanje nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema. Poljska prolustraciona elita je inicirala osnivanje Instituta nacionalnog sećanja, raspuštanje Službe bezbednosti pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, otvaranje arhiva komunističke službe bezbednosti uz smanjivanje penzija njenim bivšim službenicima, produženje rokova zastarelosti za komunističke zločine i pokretanje krivičnopravnih postupaka. Poljska lustracija formalno je uvedena 1997. godine sa logikom zabrane retroaktivnosti sankcija i oslanjala se na izjave o lustraciji, te bi mogla da se okarakteriše kao istorijski mehanizam pojašnjenja.

Češki lustracioni model obuhvatio je oko 140.000 nosilaca javnih funkcija (pripadnika tajnih službi, visokih partijskih funkcionera, vojnih i policijskih službenika itd.) koji su odgovorni za nezakonito postupanje i povredu ljudskih prava u periodu od 1948. do 1989.

Njima je bilo zabranjeno da se zaposle na preko 9.000 sistematizovanih radnih mesta (u pravosuđu, bezbednosnim službama, akademskoj zajednici, medijima, javnim preduzećima).

Jedan od retkih koji je izbegao lustracionu logiku bio je nekadašnji predsednik Češke, Miloš Zeman, koji je u mladosti bio pripadnik komunističke partije, iz koje je isključen jer se protivio sovjetskoj okupaciji Čehoslovačke. Čin isključenja iz partije za Zemana je bila olakšavajuća okolnost.

U Slovačkoj je političko raspoloženje bilo dijametralno suprotno i tranziciona pravda nije bila značajna tačka političke konfrontacije. Liberalniji odnos prema lustraciji u Slovačkoj omogućio je i nekadašnjem komunisti, Robertu Ficu da bude relevantan politički akter. Lustracija u Ukrajini je rezultanta evromajdanskih zahteva iz 2014. godine. Najvažniji apel evromajdanaca novoj vladi odnosio se na lustraciju javnih funkcionera iz komunističke ere (1919-1999) i iz perioda Janukovičevog režima (2010-2014).

Ukrajinski lustracioni model ima dva ekskluziviteta, od kojih se prvi ogleda u sinergiji ideje tranzicione pravde sa borbom protiv korupcije, kao društveno-političkim imperativom. Drugi ekskluzivitet ogleda se u militarističkom momentu sprovođenja lustracije, u toku vojnih konfrontacija u Donjecku i Donbasu. Dakle, ukrajinska vlada je sprovela lustraciju 23 godine nakon pada gvozdene zavese u trenucima soldatskih obračuna.

Gruzija je lustraciju sprovela 2011. godine, te bi se u vremenskom smislu ova lustracija mogla okarakterisati kao zadocnela. Lustracioni propisi su zadocneli ako se uzme u obzir pad komunizma i raspad SSSR koji se dogodio početkom 90-ih godina. Gruzijski model lustracije bio je usmeren na bivše komuniste i pripadnike tajnih službi kojima je zabranjeno da obavljaju političke funkcije, što je dovelo i do povreda izbornih prava. S druge strane, lustracione mere su bile inkompatibilne antikorupcijskim i nisu obuhvatale onaj krug lica među kojima je korupcija bila najprisutnija (tzv. elitna korupcija).

Korisna su lustraciona iskustva pomenutih država ali je neophodno da Srbija sprovede autentičnu lustraciju, koja neće da bude pojmljena kao anahrona tranziciona pravda već kao antikorupcijski mehanizam i mera koja sankcioniše teške povrede ljudskih prava. Agentomanija i okrenutost ka arhivama represije je upitna budući da je sporna istinitost tajnih dosijea, koji se u eri digitalizacije mogu izmeniti ili izbrisati.

Deklasifikacija tajnih dosijea je neophodna za utvrđivanje istorijske istine i reformu službi bezbednosti ali nije najadekvatniji alat za savremeni lustracioni model (u kontekstu utvrđivanja kolaboracije sa tajnim službama u svrhu povreda ljudskih prava). Ključno je da se utvrdi vremenski period od kog će da se primenjuje lustarcija i to će da zavisi od društvenog konsenzusa i volje političke elite.

Prethodni lustracioni zakon je kao referentnu godinu označio 1976. zbog stupanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Kao relevantne, mogu da se uzmu i 1990. godina kada je uvedeno višestranačje ili 2012. godina kada je na vlast došao aktuelni kriminogeno-koruptivni režim.

Važno problemsko polje je identifikacija kruga lica na koja će da se primenjuje lustracija. Neophodno je da se lustracija odnosi na sve javne funkcionere, odnosno lica koja su tako definisana nacionalnim zakonodavstom. Ukoliko se proceni da je društveno celishodno, krug lica može da se proširi, primarno na zaposlene u javnim preduzećima koji su zloupotrebljavali javne resurse u partijske i privatne svrhe.

Ratione personae lustracija može da obuhvati i mnoge grupe lica zaposlenih u javnoj upravi koji su svojim nečinjenjem ili nezakonitim činjenjem flagrantno kršili ljudska prava. Lustarcija bi trebalo da se sprovede na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou i najpodesnije je da je sprovodi komisija čije bi članove birala predstavnička tela.

Mišljenja sam da bi nestranački kadrovi pravne struke bili najpodobniji članovi date komisije, za čiji rad je neophodno poznavanje nacionalnog zakonodavstva i jurisprudencije Evropskog suda za ljudska prava.

Zvezda vodilja u lustracionom poduhvatu je svest da je lustracija mera pročišćenja i društvene katarze, a ne staljinistička čistka i Goli otok. NJena svrha je udaljavanje iz javne sfere nedostojnih kadrova koji su gazili ljudska prava i zloupotrebljavali opšti interes u sitnosopstveničke svrhe.

Autorka je viša naučna saradnica

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.