Domaća formula za Kosovo

Možda zato što je premijer Crvetković bio izvan zemlje, a možda i iz nekog drugog razloga, što je inače ovde samo onako uzgred pomenuto.

Osim opuštene atmosfere, razgovora prepunih razumevanja, predsednik Srbije je bio ponovo u prilici da po ko zna koji put izjavi da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova. I, što je još važnije, da se ponovo uverio da to niko iz Evropske unije (EU) od Beograda ne traži što je, trebalo bi se nadati, dosad stiglo i do ministra Jeremića koji je na stalnom putovanju. Znači, apsolutno niko sada Kosovom ne uslovljava Srbiji ulazak u EU ma kad se to desilo (još se tu ispečio Hag, Mladić, mnogi loši zakoni ovde, ali i oni dobri i bolji što se ne primenjuju). Otišao je Tadić i dalje najavljujući posetu Mostaru, ali i Albaniji, zaokružujući tako dobre odnose u regionu i valjda obećavajući da će i sa skorašnjim (posleretnim) susedima razvijati dobre odnose po istim principima, a ne strožim, kao i sa 22 zemlje članice EU koje su priznale Kosovo za državu.

Šteta je, ipak, što nijedna od ovih dobrih prilika saradnje u regionu (Opatija) i sa onima u Briselu nije imala zvaničniji okvir, pa da se završila nekim dokumentom. Bar sugestijama vladama svojih zemalja da se pobrinu za ljude, za Srbe i Hrvate koji su doživeli sva zla ratna, da budu obeštećeni, vraćeni svojim kućama i sa isplaćenim nadoknadama, platama, penzijama što su im nepravedno uskraćene. Tako nešto bi doprinelo i povlačenju uzajamnih tužbi za genocid o čemu se ovde toliko govori i piše i još će, baš kao i o tome da li će ili neće Hrvati dati prevode evropskih zakona i Srbima. Mnogo više nego o sudbinama izbeglih Srba iz Hrvatske i o njihovim istinskim izgledima da se vrate “na vekovna ognjišta”. Možda i zbog toga, zbog te srdačne neformalnosti, i novinari su postavljali pomalo neuobičajena pitanja – kako se jedan drugom (Josipović – Tadić) dopadaju?

Ipak, uprkos svim ovakvim primedbama i zamerkama, mora se i priznati da je sve to bez sumnje prodor u odnosu na ono kako je u skorije vreme bivalo između Beograda i Zagreba. Istovremeno, briselski razgovori su takođe bili neka vrsta malog koraka, ako ne i prodora, u odnosu na kosovske neprilike, bar po onome što se moglo čuti od predsednika Tadića, a što se možde prihvatiti i kao neka vrsta najave ili bar delimičnog odgovora na sve češća pitanja u javnosti šta će Beograd da radi na tim regionalnim evropskim skupovima gde će biti i zvanična delegacija Kosova kao nezavisne države. Tu su nagađanja mnogobrojna, baš kao i mogućnosti, ali je izvesno da bi najgore bilo da se ponovi scenario s Brda kod Kranja, da Beograd produži da izostaje sa tih susreta, pregovora i dogovora. U javnosti se nude i modeli, onaj tirolski, ali i severnoirski (do skora su se tamo ubijali), mada bi trebalo verovati da će Srbija imati i svoje “prihvatljive modele”.

Iz prostog razloga da, iako EU ne ucenjuje priznanjem Kosova, “tehnički dogovori” su neophodni, a možda se mogu i naslutiti u Tadićevim rečima u Briselu o zajedničkim interesima (Prištine i Beograda) u sferi “transporta i komunikacija”, samo da to ”ne vodi Srbiju prema implicitnom ili eksplicitnom priznanju Kosova“. Ovakva izjava je potpuno u skladu sa svim sličnim dosadašnjim što kod laika, u javnosti, stvara apsolutnu nedoumicu u obliku velikog znaka pitanja: da li u međunarodnom pravu postoji tačno određena procedura kako se jedna država priznaje ili je to stvar slobodne interpretacije bilo koga na vlasti i u opoziciji u Srbiji?

Ako bi se sledila dosadašnja “formula” zvaničnog Beograda, država se priznaje na sto načina: i sedenjem za istim stolom i potpisivanjem nekih formalnih papira kad se iz Srbije “preko administrativne granice” isporučuju lekovi tamošnjim Srbima, pa je bolje da bez lekova ostanu nego da se nekim potpisom “prizna Kosovo”. Da li je priznanje kad se po određenoj proceduri govori o transportu i komunikacijama, o struji ili kulturnim spomenicima?

Ili je sve to samo doprinos Beograda međunarodnom pravu u proceduri priznavanja novih država?