Doprinos nevernika

Aleksej Kišjuhas Verovatno planetarno najznačajniji društveni teoretičar iz bivše SFRJ je Slavoj Žižek, rodom iz Ljubljane. Žižek je teoretičar popularne kulture, na tragu psihoanalize, postmodernizma i materijalizma i ima gotovo kultnu poziciju u Sjedinjenim Državama. U autorskom tekstu „Branitelji vere“ za Njujork Tajms (mart 2006), Žižek iznosi smelu i inspirativnu misao: kada se govori o evropskom nasleđu i doprinosu civilizaciji, potrebno je vratiti dostojanstvo ateizmu.
Povodom pedesetogodišnjice Evropske unije, Jozef Racinger/papa Benedikt XVI snažno je kritikovao što u novoj evropskoj deklaraciji nema govora o hrišćanstvu. Ovo nije ni prvi, a najverovatnije ni poslednji put da Vatikan želi, barem tekstualno, utkati hrišćanstvo u modernu Evropu. Ova ideja iz srbijanskog ustava o Evropi kao „zajednici hrišćana i ostalih“ posebno je pogrešna u savremenom kontekstu snažne islamske emigracije, i ružnog zaborava istorijskog doprinosa islamskih i jevrejskih filozofa i naučnika evropskom razvoju. Racinger je, zapravo, pogrešio u najmanje tri vida.
Prvo, nehrišćanska i umnogome ireligiozna antika bila je prvi i možda najznačajniji evropski doprinos svetskoj civilizaciji i modernoj EU. Bazične filozofske i naučne pretpostavke ustanovljene su na politeističkim obalama Mediterana, a ne na monoteističkom pesku Bliskog istoka. Osnovne političke i pravne doktrine/prakse moderne Evrope i planete utemeljene su na prethrišćanskim idejama grčke demokratije i rimskog prava. Ovim ljudima, nehrišćanima, savremena Evropa i svet duguju (naj)više. Istovremeno, hrišćanska Evropa počinje beležiti prve napredne korake upravo kada se ponovo počinje interesovati za „pagansku“ antiku. Ovde je važno istaći ne politeizam, već suštinsku ireligioznost prosvećenih Grka i Rimljana. Za ove ljude, Zevs i ekipa shvatani su puno neozbiljnije, komunikabilnije i kućevnije nego što pojam boga shvata većina današnjih ljudi. Grčki i rimski bogovi bili su bliži Deda Mrazu nego Jehovi i Alahu. Upravo u ovome leži deo objašnjenja eksplozivnog napretka ovih društava.
Drugo, upoznavanje tada debelo zaostale srednjovekovne Evrope sa evropskom antikom i paganskim rabotama poput matematike i racionalizma uopšte – počinio je islam preko Arapa u Španiji. Zaboravljeni Platon i Aristotel preko islamskih naučnika i filozofa (poput Averoesa ili Ibn Rušda) nanovo dolaze na stari kontinent.
Treće, gotovo najznačajnije doprinose modernoj Evropi doneli su otpori hrišćanstvu, odnosno otpori natprirodnom i idealističkom stavu prema svetu. Rečima filozofa Gorana Pavlića, sav duhovni i materijalni napredak Evropi doneli su oni genijalci koji su raskinuli sa „istinom Knjige“ i počeli tragati za „istinom Razuma“. Koji su hrišćanskoj crkvi okrenuli leđa čak i ako su bili praktični vernici, pošto su svojim umom i radom potkopavali njene doktrine i dogme. Iz religioznih i socijalnih razloga, do 17. veka ljudi koji su imali teorijsko i logičko znanje nisu pristupali empirijskom eksperimentu, već su se iscrpljivali u teološkim i metafizičkim diskusijama, kočeći time napredak nauke i tehnologije. Zvanična nauka po hrišćanskim univerzitetima do tada zapravo beše antinaučna i metafizička. Tek od kada učeni ljudi poput Galileja i Bekona počinju posećivati zanatlije i umetnike, rađa se moderna nauka i preduslov napretka Evrope. Tek kada su materijalizam i naturalizam zavladali (naučnom) Evropom – Evropa se budi. U ovom slučaju, uticaj hrišćanstva beše remetilački: od sudbina Galileja i Đordana Bruna, preko (primera radi) poricanja cirkulacije krvi i zabrane seciranja na španskim univerzitetima do kraja osamnaestog veka. Verska tolerancija, doprinosi hrišćanstva i razumljivi interesi Vatikana su jedno, ali redukovana interpretacija ili odabiranje činjenica koje tezi (ne) idu u prilog, nešto je sasvim drugo.