Dr Sanader

Cela se Hrvatska zapanjila i pobesnela smesta, osim hadezeovskih aparatčika i karijerista poput Božidara Kalmete (bivši zadarski gradonačelnik i sadašnji ministar): Sanader, veli taj licemerni eksponent ekstremne desnice u HDZ, sve što čini – čini genijalno; pa i ovo. Preo je kao mačak kad ukrade slaninu; nikakvo čudo: to je bila neka vrsta puča hadezeovskog desnog krila, ako ne i mafijaški obračun sa čovekom koji je pomislio da je stvarno toliko jak da može da dirne u svoju sabraću.

S druge strane, hrvatska javnost – bez obzira na političke simpatije – pobesnela je: u Dubrovniku su Sanadera nazvali „Dotur Pantagana“ (pacov) i ta metafora – da ko prvi beži s broda, a ko tone s brodom – ostaće u javnosti zauvek. To jest dok se čoveka bude pamtilo, što u nas ne traje dugo. Sanaderova ostavka saopštena je javno na pres-konferenciji u tonu nadmenom i nervoznom, sve to uobičajeno za tog sujetnog Splićanina. Prvo je zabranio direktni prenos elektronskim medijima, pa su asistenti režije jurcali sa kasetama na svoje televizije; HTV se čak nije ni žurio, jer su urednici bili više nekako zaokupljeni preorijentacijom na nove vetrove; nije lako toliko velikom brodu praćati sva ta jedra. Ta njegova „povijesna presica“ bila je tužni skandal: najčešće ponovljena reč bila je „dionica“ (ovu dionicu je „odradio“; to je bila tek jedna dionica itd.); ne, neće se kandidovati za predsednika republike u oktobru (izbori su u januaru 2010.); izašao je iz politike, ali politika nije izašla iz njega; itd. Završio je sa dva-tri novinarska pitanja na koje nije odgovorio; tražili su da im navede bar neki razlog, a on ih je otpustio rečima da se neće svađati s njima.

Tako je Hrvatska ostala zblanuta: ode čovek sa čela vlade, a neće da kaže zašto! Ode u najtežem trenutku pri tom, što je shvaćeno kao ili izdaja, ili kao kukavičluk ili kao detinjasta neodgovornost. Dotur Pantagana, istini za volju, pokazivao je od početka izvesnu levantinsku ležernost, preteranu sujetu, aroganciju koja je rasla sa njegovim usponom u hijerarhiji da bi se na kraju pretvorila u bezobrazluk. Imao je vazda jedan gransenjerski stav: da njemu pripada sve i da sme sve i da pljunete mu pod prozor. Sve to, međutim, ne objašnjava ovaj gest – naprotiv, voleo je vlast nesebično. Počeo je kao Tuđmanov šef kabineta; vatreno je branio Norca i Gotovinu, a hladno ih je prepustio sudovima; bila mu je dobra pomoć Branimira Glavaša i njegovih razbijača kad se 2002. borio protiv Pašalićeve frakcije za vođstvo u HDZ, ali je i njega odrezao i prepustio sudu.

Sada se grozničavo i bez ikakvog uspeha traže razlozi Sanaderove ostavke. Ima tu nekoliko teorija, političkih i kriminalističkih podjednako, ali izgleda da su tek kombinacije jednih i drugih uverljive. Naime, Sanader je propustio da do kraja počisti ekstremno desno krilo HDZ na čelu sa Šeksom, Kalmetom i Šukerom (ministar finansija, onaj što liči na Franca Ferdinada). Bio ih je 2002. porazio, ali ne i zatukao; možda nije ni mogao, ali to je sada njegov problem. Ima tu jedna tužna okolnost: originalni HDZ, kome su pripadali i Sanader i njegova prestolonaslednica Jadranka Kosor, bio je uzajamno prožet sa velikim kriminalom i tu je uvek važila zavera ćutanja. Svi su bili zajedno u tome, bez brige, a sada se javila očekivana nervoza jer je Sanader pomislio da bi bilo zgodno odrezati od sebe i stranke još jednog umetnika, Berislava Rončevića, bivšeg ministra odbrane. Taj „Ronac“ (nadimak u Zagrebu) kupio je za vojsku za iste pare dva puta manje istih kamiona: naime, kupio je od „Iveca“ skuplje kamione, iako je nemački MAN ponudio jevtinije, a pod izgovorom da nemački kamioni „ne odgovaraju NATO standardu“. Novi direktor policije (od jeseni 2008.) Vladimir Faber, briljantan i apolitičan policajac, istražio je tu stvar, dobio podatak da nemački kamioni odgovaraju NATO standardu i podneo krivičnu prijavu. Odmah je smenjen; to je bilo pre desetak dana.

Onda je, veče pred objavljivanje Sanaderove ostavke, došlo do privatnog sastanka prezidijuma politbiroa HDZ: kaže mi ptičica sa grane da je letelo perje. Ukratko, Sanadera su stranački drugovi upitali da šta on hoće, da za koga on navija; navodno mu je Andrija Hebrang rekao: ako ideš na Rončevića, ko je više od nas siguran; o’ladi! Svi smo umočili, druže, šta si ti sada bolji od nas? Uskoro su se pojavile spekulacije o ucenama kao uzroku ostavke: Sanaderova prošlost, naime, donekle je koloritna po mišljenju žute štampe; ima tu raznih aluzija i „insvinjuacija“ – od, da prostite, seksualnih preferencija, pa do onih kriminalističkih. Ništa, međutim, nije dokazivao – dok se neka od pretpostavljenih pretnji ne ostvari, ali se to ne očekuje. Kad se nekome kaže da ućuti i povuče se, inače… onda će se taj ćutke povući – ako ima nečega za „inače“. Ako nema, ostaće i boriće se; tako rezonuje hrvatska javnost. Dotur Pantagana ih je ovakvim postupkom uverio u to.