foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)Ova 2025. godina polako ostaje iza nas. Ali zbog svog značaja i zbog svoje atipičnosti sigurno ne odlazi u zaborav. Potpuno suprotno. Šta god da se dogodi u budućnosti ona će nositi sa sobom jak pečat. Ako se u narednom periodu autokratija u Srbiji slomi, ona će biti ta koja je napravila osnovu i dala preduslove za događaje od ogromnog značaja. Ako se to ne desi, ona će ući u istoriju kao godina izneverenih nadanja i propuštenih šansi, najvećih u novijoj istoriji Srbije.
U decembru 2024. godine pitali smo se da li će studentski protest uopšte preživeti novogodišnje praznike. Nismo ni slutili da je to bio samo niski start za jednu dugu i iscrpljujuću trku.
Studenata je u protestu bivalo sve više, skupovi su bili sve masovniji, a i profesori su polako počinjali da podižu glave. Sve je manje onih koji gunđaju. Ima ih, ali ih je nekako sramota. Vlast sa svojim šibicarskim i izlizanim štosevima pokušavala je da prikaže da ulazi u „oštru“ borbu protiv krivaca za stradanje građana u Novom Sadu. NJihovi providni pokušaji da zataškaju stvar samo su još više rasplamsavali bunt.
Studenti unose novine u način društvenog delovanja. U organizaciji dominiraju neki novi, ili pak ranije korišćeni, ali zaboravljeni organizacioni modeli. Odluke se donose na plenumima, glasanjem po strogima pravilima i bez lidera. U javnosti se predstavljaju uvek neki novi, ali sve lepši i pametniji mladi ljudi. Novi Sad, Kragujevac i Niš doživljavaju demonstracije nezabeležene do tada u svojoj istoriji. Na stotine hiljada ljudi, predvođeni studentima, traži promene. Sve kulminira 15. marta kada se na ulice Beograda izlilo oko pola miliona građana Srbije.
Tada se javila i prva velika dilema kod građana. Da li je energiju koja je proizilazila iz masovnosti trebalo bolje iskoristiti? Da li je već tada trebalo obnarodovati studentski pokret kao politički i tražiti izbore? Autokratija je bila na kolenima. Predstavnici vlasti, oni oko Aleksandra Vučića, su se sakrili u mišije rupe. Sticao se utisak da već rezervišu avionske karte u jednom smeru.
Ne. Ostalo se pri već ranije definisanim zahtevima i data je prilika protivniku da iz rupe izađe i da udahne malo svežeg vazduha. Profesori i dalje grlati, ali već pomalo promukli. Počinje komešanje. Postavljaju se razna pitanja.
Bezbednosne službe jako naklonjene Vučiću uspevaju da fokusiraju temu opstanka godine, uz blage, pa sve jače pretnje upućene fakultetima. Tu se već polako nazire ta prirodna razlika između mladih studenata i vremešnih profesora. Nadvladava stav o povratku na nastavu, čime polako počinje da se tupi oštrica protesta. U takvom ambijentu studentska organizacija postaje politička. Stiče se utisak pomalo kasno. Ali, ipak, bolje ikad nego nikad.
Koliko god pričali da im prekid finansiranja nije toliko značajan, povratak na nastavu i vraćanje plata je ipak izmamilo osmehe na lica profesora. Studenti su time u svom aktivizmu dosta izgubili, a dobili su online nastavu koja je omogućavala samo zadovoljenje forme. O kvalitetu učenja nije bilo ni reči. Koliko bi bilo bolje da je godina zamrznuta, da se nije kretalo u nastavu, i da je tako politički pritisak jačao, a sve sa idejom, da se od prvog oktobra krene u novu/staru godinu, ali bez Vučića i njegove diktature, i u slobodi.
Ono najvažnije i najznačajnije što su studenti uspeli da urade do ranih jesenjih dana jeste etabliranje organizacije. Svojim primerom su pokazali šta znači i do kakvog rezultata može da dovede jedinstvo u političkoj organizaciji i poštovanje institucija i organa te organizacije. Organizovali su više demonstracija velikih razmera, doveli do smene ministara, pa onda i do pada cele vlade, naterali Evropsku uniju da stavi prst na čelo.
Dobra organizacija im je omogućila da nastave svoju borbu i tokom jeseni. Zahvaljujući njoj preživeli su sve udare. Posle onih prvih, junskih, od svojih profesora, onda i sve druge, od agenata raznih tajnih policija i službi, pa do skrovitih, ili manje skrovitih, od strane pojedinih opozicionih stranaka.
Već tokom prvih dana studentskog protesta, studenti su izneli kao glavni nedostatak opozicije liderski princip u vođenju stranaka, i međusobno nejedinstvo. Sve to vide opozicioni lideri. Međutim, njihova upornost u zadržavanju gubitničkog sistema organizacije i rada u svojim strankama dobija razmere neverovatnog i neobjašnjivog. Zar i posle svega ne mogu da sednu za isti sto? Dok tako rade ostaće samo dekor na političkoj sceni Srbije, a građanima će studentska lista ostati kao jedino svetlo u tami srpske društvene stvarnosti.
I zbog svega navedenog, srpskim studentima, od sveg srca, želim srećnu nastupajuću 2026. godinu. Prvo zbog njih, a bogami, i još više, zbog svih nas.
Autor je profesor Hemijskog fakulteta BU
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
