Nadam se u dobru nameru M. O. da se utvrdi istina o stradanjima ljudi na ovim prostorima bez obzira na njihovu političku i vojnu pripadnost i da se rehabilituju oni koji su stradali a bili nevini. Ne sporim da takvih slučajeva ima. Međutim, način na koji to čini ne vodi k tome: proizvoljno licitiranje o broju tih žrtava posle oslobođenja 1945 – 1947. („desetine i stotine hiljada“) pravi još veću konfuziju, a i znak je da se ne raspolaže, bar približno tačnim, podacima i činjenicama.


Drago mi je što sam pripadao tinejdžerima tog herojskog doba i mogao da budem ratnik za slobodu. To je bio moj dobrovoljni izbor, a pokazaće se kasnije, i moja profesija. Nismo tada još čitali ni „Kapital“ ni „Manifest“ – naša knjiga je bila „Kako se kalio čelik“ od Ostrovskog. Kad se rat završio većina se prihvatila knjige, pijuka i lopate i počela da obnavlja i gradi porušenu i spaljenu zemlju. To radimo celog života.

Mi se nismo bavili zarobljenim kvislinzima i kolaboracionistima. To je bio posao UDB i narodnih sudova. Mi smo žurili na Sremski front i probivši ga dali se u poteru za Nemcima, da završimo rat koji su prvoborci započeli 1941. Ostaci nekada moćne nemačke Grupe armija E (450.000) i 230.000 kvislinga, najviše ustaško- domobranskih snaga ( 150.000) opkoljeni su u Sloveniji maja 1945. Nemci, sa svojim komandantom generalom Lerom, predali su se 9. maja. Najokoreliji kvislinški zločinci su bezuspešno pokušavali da se borbom na život i smrt probiju do Engleza u Austriju i Italiju i izbegnu narodni sud. Tamo treba tražiti njihove grobnice.

Ler je zbog razbojničkog bombardovanja Beograda aprila 1941. osuđen na smrt i streljan u Beogradu 1946. Eto, takvi su nekada bili tinejdžeri! Može li današnja vlast i vojska uhapsiti američkog generala Klarka i suditi mu za zločinačko bombardovanje Srbije 1999?

Partizani se, kao oslobodioci, nisu svetili. U Jugoslaviji je, zbog ratnih zločina, posle rata osuđeno na smrt i streljano oko 2.000 ratnih zločinaca. Partizani su, dakle, sudili i streljali ubice, ne nevine. I pružili ruku pomirnicu svakom patrioti. NOV I POJ je, na primer, u Srbiji primila u svoje redove septembra 1944. sve pripadnike JVuO ( četnike) koji su hteli da se tuku protiv Nemaca. To je bilo pomirenje. Zato danas u Srbiji nema kuće iz koje se nije bar jedan vojnik tukao protiv tog svetskog zla. To je naš srpski brend koji, nažalost, ne koristimo. AVNOJ je novembra 1944. amnestirao sve četnike i domobrane, sem ubica, silovatelja, palikuća i pljačkaša, posle čega je došlo do novog vala stupanja u NOV I POJ.

Sa Dražom smo raskrstili 15. jula 1946. kada je od Vojnog suda u Beogradu osuđen na smrt i kasnije streljan. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani, a pepeo rasut. To je bio obavezujući postupak Jugoslavije kao članice OUN određen rezolucijom 32. plenarnog zasedanja Generalne skupštine OUN ( 13. 2. 1946). Tako je postupljeno i sa ostacima 11 najvećih nemačkih ratnih zločinaca posle njihovog vešanja u Nirnbergu iste godine. Draža odavno nije problem ove zemlje već njegovi ideološki sledbenici koji se okupljaju na Ravnoj gori i stalno zamahuju krvavim kamama na nevernike!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.