Društva sarađuju bolje nego vlasti

 Pre svega, imajući u vidu da su Beograd i Zagreb u istoj regati za Brisel, uz trenutno loš vetar za Zagreb i pocepano jedro za Beograd. Da li je protekla 2008. zaista zaslužila da se oceni kao izgubljena godina? Na to pitanje nema jasnog i jednoznačnog odgovora. To je logično ako se ima u vidu višeslojnost odnosa, široka lepeza aktera i interesa. Ukoliko se, zbog racionalnosti, zadržimo na samo nekoliko klasičnih parametara, videćemo da imamo pravi diplomatski kaleidoskop.

Pođimo od političkog dijaloga. Tu je zastoj najveći, izostali su neophodni podsticaji i briga za atmosferu u odnosima. Naravno, nema dileme da je hrvatsko priznanje Kosova ozbiljno uzdrmalo odnose. Ne može se reći da je bilo neočekivano, niti je sporno da je potez Zagreba u Beogradu primljen kao narušavanje ustavnog okvira. Moguće da se u reakciji Beograda nije adekvatno odmerilo da taj isti okvir nalaže i brigu o sunarodnicima, pripadnicima srpske zajednice u susednim državama, pogotovo u Hrvatskoj i drugim. Upravo su oni prvi na meti dosadašnjih i potencijalnih sukoba i neporazuma. Taj segment odnosa sadrži i golemu temu nerešenih pitanja izbeglih Srba, gde gubljenje vremena u Beogradu i guranje pod tepih u Zagrebu nije saveznik. Koliko god se srpska zajednica u Hrvatskoj trudila i uspevala da menja stanje i nalazi rešenja, bez dijaloga dve države, ali i podrške međunarodnih faktora, napredak nije bio adekvatan. Stanje je dodatno zakomplikovano odlukom Međunarodnog suda pravde da se proglasi nadležnim za prošlovekovnu hrvatsku tužbu protiv SRJ zbog navodnog genocida. Vulkan istorije je bezmalo eruptirao, Beograd je reagovao najavom protivtužbe. Godina je propraćena i nizom neodmerenih, više emocionalnih nego promišljenih izjava zvaničnika. Kratkoročna unutrašnjopolitička dobit može da se vrati s negativnim spoljnopolitičkim kamatama.

Na drugom, klasičnom stubu odnosa, u privrednoj saradnji, protekla godina će makar po obimu razmene verovatno biti zabeležena kao rekordna. Bezmalo jedna milijarda dolara međusobne razmene, koliko god zvučala malo, zapravo je značajan stabilizator odnosa. Pogotovo, jer se kreće u pravcu izbalansiranosti. Ipak i tu se javljaju vancarinske barijere i uslovljavanja, koja će zahtevati rešenja kreativnija od pukog refleksa protekcionizma i reciprociteta. Zagrebu su prioritetni privredni interesi u Srbiji i ne čudi da su hrvatsku diplomatiju pred priznanje Kosova više interesovale moguće negativne posledice na ekonomsku saradnju nego pogoršanje političkih odnosa. Primedbe iz Srbije o diskriminaciji u nastojanjima za privredni nastup u Hrvatskoj sigurno nisu bez osnove. Kao i s drugim temama, i u ovoj dimenziji bilateralne saradnje neće biti rešenja bez angažovanja političkih aktera i napretka na evropskom putu.

Svetla tačka odnosa, koja je pokazala otpornost, upornost, ali i ponajviše smirivala ukupno narušene odnose, jesu odnosi među običnim ljudima, nevladinim organizacijama, javnim ličnostima, kulturnim poslenicima, sportistima. Pokazalo se da društva bolje sarađuju nego vlasti. To nije malo, naprotiv. Upravo odatle stiže najviše podrške potrebi obnove atmosfere pogodne za dijalog, rešavanje otvorenih pitanja i unapređenje odnosa. Korisno je pažljivo pratiti dobronamerne i konstruktivne poruke iz tih krugova.

U novoj godini neće nedostajati izazova. Prvi i svakako najveći će biti potencijalne posledice globalne ekonomske i finansijske krize i recesije u evrozoni na privredu Srbije i Hrvatske, što je novum za bilateralne odnose i regionalnu saradnju. Lideri i vlade dve države trebalo bi da što pre sagledaju na koji način je moguće, kroz otklanjanje teškoća, stimulisati razvoj privredne saradnje, očuvati i, zašto ne, podići njen nivo. Obe države beleže suficit u razmeni jedino sa susedima, okvir CEFTA može postati još značajniji, a samo dobri odnosi i atraktivni uslovi mogu privlačiti sve ređe investitore. Pored toga, nikako ne bi valjalo da se unutrašnje ekonomske teškoće zaklanjaju iza nacionalističkih politika sukoba i odijuma prema susedima.

Politički odnosi jednostavno neće trpeti stagnaciju. Tačnije, mogu, ali je teško zamisliti da je to u interesu Beograda ili Zagreba. Koliko god je tačno da će razgovori biti manje prijatni u senci hrvatskog priznanja Kosova i sudskog postupka u Hagu, isto toliko, pa i više je tačno da je jedino prirodno stanje u regionu dobrosusedstvo i regionalna saradnja. Srbija i Hrvatska su ionako već„osuđene na saradnju“, bez obzira na latentno nadmetanje za lidersku ulogu u regionu. Poruke u tom pravcu su većstigle iz Zagreba, za sada bez ovdašnjih reakcija. Dodatni podsticaj je, bilateralno i regionalno, neophodan za pravosudnu saradnju u procesuiranju ratnih zločina. Uostalom, kao i za njihov derivat u vidu organizovanog prekograničnog kriminala. Hrvatska će u dijalogu sa Beogradom imati i novi okvir koji dobija ulaskom u NATO, a ne treba isključiti ni mogućnost da naredne godine Zagreb okonča pregovore o pristupanju Uniji, što će zahtevati tražnje novog balansa. Izazov će biti i način kako će se odnosi razvijati u kontekstu prerastanja „Dejtonskog u evropski trougao“, pogotovo jer su gledanja Beograda i Zagreba na procese u BiH još uvek udaljena. Lista se tu ne zaključuje, ali nada je na strani zajedničkog evropskog i evroatlantskog okvira i aspiracija, jer samo to omogućava napredak, stabilnost, verodostojnost i predvidljivost u bilaterali. Pogotovo, jer Evropska unija ne uvozi probleme, većizvozi rešenja. Naredna godina bi mogla da potvrdi da spoljna politika Srbije počinje na granicama i da su najvažniji odnosi sa partnerima u istoj vremenskoj zoni.

Autor je predsednik Foruma za međunarodne odnose