Druže Putin, samo plati, masno ćemo mi lagati

Od samog početka rusko-ukrajinskog sukoba, televizija Hepi svake večeri emituje višesatnu emisiju pod nazivom Aktuelnosti. U Aktuelnostima su više puta, više sati (ili više dana), gostovali brojni istaknuti analitičari i stručnjaci za kovencionalne, biološke, psihološke, reumatološke i urološke ratove poput Šešelja, Šešelja Juniora, Bože Spasića, Milovana Drecuna, Lejdi Dron, Dejana Vuka, Vjeverice Radete, Kapetana Dragana, potporučnika ovog, zastavnika onog. Nesuprotstavljenih stavova, gosti u studiju godinama vode uzavrele polemike o tome kako nadmoćne ruske vojne snage praše, rokaju i razbucavaju zlog ukrajinskog neprijatelja. No, to nije tema ovog novinarskog izveštaja.

Tragom glasine da se nešto neobično, noćima, dešava u Deligradskoj ulici, reših da se premetnem u ulogu reportera i uputim se pred ambasadu Ruske federacije. Nije poželjno, pomislih, da pred rusku ambasadu odem u sopstvenom obliku; ne bi bilo neobično da se onamo nađe i neka osećajna ruska duša poput Slobodana Antonića, koji katkad ume da me potkači na portalu RT. Onamo, pomislih dalje, valja otići kao neko ko će ulivati poverenje osećajnim ruskim dušama. Zato skoknuh do poznanice, inače kostimografkinje u jednom dečjem pozorištu, koja kostim veštice iz predstave Ivica i Marica, na brzaka, prepravi u mantiju, natakari mi sedu periku i bradu, prerušivši me tako u episkopa bačkog Irineja. Prerušen u Irineja, uputih se ka Deligradskoj. Usput odradih par ispovesti i miropomazanja, zaradih lepe pare i, kao pravi episkop, pojedoh porciju brancina u hotelu Hilton.

A u Deligradskoj, gle čuda, stotine, možda i hiljade, onih što su gostovali u Aktuelnostima, stajahu pred zgradom ambasade naoružani transparentima, pištaljkama, vuvuzelama, vaginaletama, probioticima, antipsihoticima i izanđalim vep aparatima. Isprva mi pažnju privukoše transparenti ispisani farbom za kosu (nijansa Zorice Brunclik): „Bolje rat nego Nato pakt“; „Hoćemo veće honorare“; „I Srbija je Belorusija“; „Druže Putin, samo plati, masno ćemo lagati“. Potom se oprezno, zgrbivši se i oponašajući truntavi hod episkopa bačkog, primakoh uzavreloj masi demonstranata. Čim su me ugledali, okupljeni stadoše da mi ljube ruke, tapšu po ramenima i guzovima, izgovaraju očenaš, pevaju Dubinušku, trpaju u usta rusku salatu i kisele krastavce. Ali i da mi čestitaju na odličnom nastupu kod predsednika Putina. Čim se euforija stišala, upustih se u razgovor sa nekolicinom okupljenih, mahom penzionisanih vojnih lica, inače čestih učesnika uzavrelih polemika u Aktuelnostima.

Okupili smo se ovde – reče potporučnik u penziji, koji je, umesto transparenta, na letvi držao bušne ariljske gaće – kako bismo nadležnima u KGB-u, pardon, FSB-u, poručili da zahtevamo veće honorare za naša gostovanja na televiziji Hepi. „Braćo i sestre“, rekoh prerušen u Irineja, „godinama se šuška da je tarifa za vaša gostovanja oko pedeset prljavih evropskih monetarnih jedinica, što je, tako mi svetog Mrate, mizerno za svetu stvar što je obavljate za maćehu, pardon, majčicu Rusiju“. – Nismo moneta za potkusurivanje, dobaci vatreno zastavnik prve klase u penziji, istovremeno mlatarajući izanđalim vep aparatom – ponižavajuće je da čak i seksualne radnice iz Picinog parka za veče zarade pet ili šest puta više, zar smo mi gori od seksualnih radnica iz Picinog parka, da ne pominjem da nemam novca ni za novi vep aparat, što se vidi iz priloženog. „Ni KGB više nije ono što je nekad bio“, dodade skrušeno poznati vojni analitičar (ime poznato redakciji), „kao što ni vitalne funkcije više nisu ono što su nekad bile, sa naročitim akcentom na polne vitalne funkcije; što ne znači da Putina i Rusiju volimo manje, ali ne možemo ni mi, braćo Rusi, više da lažemo i blatimo za siću.“ „Još ukoliko“, reče dalje potporučnik sa bušnim ariljskim gaćama, „Bogoljub Karić otkupi televiziju Hepi, završićemo kao pevači ruskih romansi.“

Dirnuti sopstvenim beznađem – ne zaboravimo, po sredi su osećajne ruske duše poput Slobodana Antonića – okupljeni počeše da rone gorke suze. Gorke suze počeh da ronim i ja, ali kako država sve manje ulaže u kulturu, a pozorišta koriste jeftine kineske lepkove, brada poče da mi se odlepljuje od silnih suza. Videvši da pred njima stoji lažni Irinej, demostranti se uzrujaše, te stadoše da me gađaju ruskom salatom, flašama ruskog kvasa, preparatima iz ruske apoteke.

Ni sam ne znam kako utekoh, ali otad se preznojavam čim čujem ruski, ne čitam Jerofejeva, ne sprdam se sa popovima, posećujem psihijatra. Zvanična dijagnoza: Syndroma russophobiae acutae.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.