Država i Vinča

Da li slučajno ili namerno, ali se zaboravilo šta je pre 50 godina dovelo do usvajanja prvog Zakona o jonizujućem zračenju! U prigodnom izdanju „Pola veka Instituta Vinča (1948-1998)“, koje je objavljeno 2000. godine, prvi načelnik Laboratorije za zaštitu od zračenja Toma Tasovac piše: „Šokantni događaj koji je doveo do otrežnjenja i do formiranja posebne organizacione jedinice za zaštitu od zračenja bio je akcident na reaktoru nulte snage (RB) koji se dogodio 15. oktobra 1958. godine… Najzad, krajem aprila 1959. odlukom Uprave Instituta formirana je posebna organizacija – Radiološka zaštita. Samo sedam dana pre formiranja ove jedinice proglašen je Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja (Sl. list SFRJ, 16/59)“. U istom delu prvi načelnik Laboratorije za fiziku i dinamiku reaktora dr Nenad Raišić piše: „Nuklearni akcident na reaktoru RB, koji se dogodio u oktobru 1958. godine, a čije su posledice bile ozračivanje petoro eksperimentatora visokim dozama zračenja, događaj je koji je ušao u literaturu akcidenata na nuklearnim postrojenjima kao jedan od onih čije su poruke doprinele povećanju sigurnosti nuklearnih postrojenja uopšte. Sa današnje perspektive, akcident na reaktoru RB bio je posledica nedostatka iskustva u projektovanju, izgradnji i naročito pogonu jedne nuklearne mašine, čije potencijalne opasnosti nisu dovoljno sagledane.“

Ovi autori su citirali dokument Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) u kome se mogu naći svi detalji rekonstrukcije akcidenta i određivanje te visoke doze zračenja. Ono čega nema u tim tekstovima jeste ko su bili ti eksperimentatori. Od petoro ozračenih dvoje su bili apsolventi fizike, koji su radili diplomske radove, zatim dva nezavršena studenta fizike, koji su bili zaposleni kao tehničari. Niko od konstruktora i šefova nije bio prisutan u toku tog eksperimenta u hali reaktora. Ozračenima je uspešno presađena koštana srž u Parizu, a glavni eksperimentator, koji je primio najveću dozu prilikom ručnog zaustavljanja rada reaktora, prestao je da se bori za svoj život zbog osećanja odgovornosti i umro. Tu vest je prokomentarisao profesor Fakulteta za fiziku dr Dragoljub Jovanović: „Da li su ti studenti u toku studija imali vežbe na reaktoru da bi im se takva mašina dala u ruke?!“ Naravno da nisu, jer je prvi put kritičnost dostignuta aprila 1958. godine.

Žurilo se da za Prvi maj 1958. drug Tito svečano pusti u rad reaktor RB.

Nažalost, izgleda da nismo ništa naučili za ovih proteklih 50 godina – i dalje političari vuku sve konce, a stručnjaci se ne pitaju ili ćute plašeći se političke odmazde. Možda bi se katastrofa izbegla da se nije žurilo da se udovolji tadašnjem političkom vrhu kada je došlo do promene odnosa vlasti u SSSR-u prema KPJ i očekivala se njihova pomoć u oblasti nuklearne energije. U pomenutoj knjizi Milorad Ristić, direktor Instituta u periodu 1961-1965, piše: „Tada je još odlučeno da prvu lančanu reakciju fisije na Balkanu treba da ostvarimo sami, a da od dva istraživačka reaktora, koji su se mogli nabaviti u SSSR-u, uzmemo veći, teškovodni. Nekoliko meseci pre puštanja reaktora kupljenog u SSSR-u, u rad je pušten naš „nulti reaktor“ RB i tako je ostvarena prva lančana reakcija fisije na Balkanu, kao delo naših ruku i znanja“. Imajući u vidu nedostatak prave strategije razvoja nuklearne energije tada, kao i posledice nedovoljnog iskustva u izvršavanju ishitrenih planova, neshvatljivo je da se 51 godinu kasnije nekom žurilo da se NOS preda u ruke mr Radojici Pešiću, asistentu na Tehnološko-metalurškom fakultetu, koji je potpuno anoniman u svetu nauke, a posebno u oblasti nuklearnih nauka.

Šta se to daje takvom stručnjaku na upravljanje? Pored skladišta za nisko- i srednje-radioaktivni otpad, to je i bazen u kom se nalaze šipke sa visokoradioaktivnim istrošenim reaktorskim gorivom. Visoka delegacija MAAE na čelu sa direktorom, nobelovcem Mohamedom el Baradejem posetila je Institut u julu ove godine. Posle posete on je izjavio: „Zabrinuti smo zbog broja godina koje su prošle od kada je gorivo iz reaktora uskladišteno. Jer, što više prolazi vreme, otpad sve više korodira i postaje potencijalna opasnost.“ Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (MNTR) potvrdilo je da su skladišta opasnog nuklearnog otpada u kritičnom stanju i da ih MAAE smatra najvećom opasnošću u ovom delu Evrope.

Kakvo je to isluženo gorivo, koje čami u bazenima, kad smo bili svedoci velikog obezbeđenja za transport goriva u Rusiju i zaslužili pohvale od SAD?! Nažalost, tada je vraćeno skupo plaćeno rezervno sveže gorivo, a ostalo je isluženo visokoradioaktivno i visokoobogaćeno. Sada je na JP NOS-u da obavi tako odgovoran posao kao što je bezbedno pakovanje i transport visokoradioaktivnog i visokoobogaćenog istrošenog goriva u Rusiju.

Bez upuštanja u analizu svih propusta u organizovanju priprema, kao i za nalaženje finansijskih sredstava, s punim pravom građani Srbije mogu postaviti pitanje koga je Vlada konsultovala kada je donosila odluke o ovako odgovornom poslu. Mi možemo biti ponosni na naše stručnjake, koji su priznati u svetu na osnovu njihovih postignutih rezultata u oblasti nuklearnih nauka. Neki su na rukovodećim položajima u prestižnim ustanovama. Zbog čega se naše vlasti oglušuju o upozorenja koja je iznela profesorka dr Jasmina Vujić, dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, u našim sredstvima informisanja u više navrata? Jedini mogući zaključak je da oni koji donose takve odluke nisu svesni svoje odgovornosti, a proklamovani stručnjaci zbog sujete ne prihvataju druga kompetentna i argumentovana mišljenja.

Da li se žurilo da se preseče vrpca povodom osnivanja JP NOS-a za 20. oktobar ili će se vraćanje isluženog goriva iskoristiti u predizbornoj kampanji?

Ostaje nada da će stručnjaci, koji su sada zaposleni u Institutu, odoleti svim pritiscima od strane nametnutih članova u rukovodećim i upravljačkim organima, i da se neće ponoviti nešto slično „šokantnom događaju“ iz oktobra 1958. godine.

Autorka je diplomirani fizikohemičar