Česi su ispratili Vaclava Havela sa ogromnim pijetetom. Sveće su se palile na stotinama trgova, a ljudi su satima čekali da se poklone prvom predsedniku Čehoslovačke, a zatim i Češke nakon pada komunizma. I nevernike, kojih najviše ima u Češkoj, i vernike, kako katoličke tako i protestantske, ujedinila je istinska tuga koja caruje u svakom kutku ove zemlje. Pred Havelovom vikendicom u selu Hradeček u krkonoškim planinama leže gomile sveća, cveća i poneka flaša piva. Doneli su ih susedi koji su sa Havelom izlazili u obližnju kafanu na pivo.
Danas Česi svrstavaju Havela u najuži krug velikana svoje istorije. Ali tako nije uvek bilo. Priznavali su mu ogromni doprinos u rušenju komunističkog režima, ali nisu uvek voleli ono što im je govorio kao predsednik. Jer, Havel se nije ulagivao građanima, kao što to čine balkanski lideri, već im je govorio i neprijatne istine o njihovoj ksenofobiji, sebičnosti, olakom mirenju sa nemoralom u javnom životu.
Često je ponavljao da istina i ljubav moraju pobediti laž i mržnju. To nije bila samo lepo sročena fraza. Havel-državnik se tih principa i pridržavao. Zbog svoje otvorenosti, koja je često značila suprotstavljanje većinskom javnom mnjenju, neretko je bio predmet prljavih kampanja. Jedna od najružnijih bila je pojava knjižice štampane u velikom tiražu (prodavala se čak i na novinskim kioscima) koja je bila prepuna najnižih tračeva o njegovom privatnom životu. Najtiražniji politički dnevnik, koji ovih dana objavljuje tekstove prepune superlative o njegovoj ličnosti, tada je to sramno štivo prenosio u nastavcima. Sve se to dešavalo u vreme kada je Havel kao predsednik Češke sticao ogroman ugled i priznanja u celom svetu.
No, nakon odlaska sa predsedničke funkcije, kada nije više predstavljao opasnost za korumpirane političare, polako su počele da jenjavaju takve kampanje, i o Havelu se počelo govori sa sve većim uvažanjem. Definitivni znak da je javnost priznala njegovu veličinu bili su rezultati ankete – ko je najveći Čeh u istoriji koja je sprovedena 2005. godine. Havel se u toj anketi našao na trećem mestu. Na prvom je bio legendarni car Karlo IV koji je u 14. veku iz Praga vladao Svetim rimskim carstvom, a na drugom Tomaš Masarik, osnivač Čehoslovačke republike. Iza Havela su ostale takve ličnosti kao što su čuveni vojskovođa Jan Žiška, kompozitor svetskog glasa Antonjin Dvoržak i osnivač češke protestantske crkve Jan Hus.
Poslednjih godina Česi su se odnosili prema Havelu kao prema nespornom duhovnom lideru, čija se reč pažljivo sluša i poštuje. Danas se njegove vrednosti i značaj izjednačavaju sa Masarikovim. Sahranjen je sa istim počastima kao Masarik. Kovčeg sa njegovim telom prenošen je na istom topovskom lafetu na koji je 1937. bio položen i Masarikov kovčeg. Skromnom i nekonvencionalnom Vaclavu Havelu, koji će po vlastitoj želji biti sahranjen u porodičnoj grobnici – s tim da na ploči, kako je izričito tražio, budu upisani samo njegovo ime i prezime i godine rođenja i smrti – verovatno se ne bi svidela sva ta pompa. Ali države se na taj način opraštaju od svojih velikana.
Autor je dugogodišnji novinar i urednik u Radiju Slobodna Evropa, sa sedištem u Pragu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
