Dva lica propasti

Grčka je, naime, bankrotirala, ali prošlog četvrtka nije bilo nikoga da se sa tim trezveno i razumno suoči. Naprotiv, Grčkoj je propisana još jedna doza skupih lekova koji ne pomažu, a Nemci i hedž fondovi su se ostrvili na Italiju. A kad se ti na nekog ostrve, ne mari što iako pomalo rovit, nikako nije za propast – propašće. Ali da se vratimo Grčkoj. Džaba što ste tamo krenuli na odmor, sva su vam čula usmerena samo na jedno: da pronađete znakove propasti. Čulo vida je moguće varljivo: znakova propasti nema. U Solunu, koji ima neuporedivo manje stanovnika nego Beograd, metro se usred julske jare gradi sve u šesnaest. Na putu od Peloponeza ka Atini presreće vas novi most – ostao je samo koji metar, pa da dve strane budu zauvek spojene. Grci tvrde da se svuda s gradnjom tako žuri u očekivanju da ih Evropa bez milosti otkači. Autoputevi su da se od miline razboliš. Erkondišni rade svuda, dobro, inače bi pocrkali. Fasade su besprekorno bele i isto tako održavane. Ama, dođite za dve-tri godine, pa ćete videti, ovo je tek počelo, rezignirani su Grci. Lične drame sa nezaposlenošću i kreditima kod kojih u pomoć priskače i propala država, ocrtavaju se. Prodavnice su pune.Grci sami tvrde da je preovlađujuća plata između 650 i 700 evra (mada je prosek viši), litar mleka staje 1,12 evra (dakle, oko 112 dinara). Samo da podsetim, prosečna plata u Srbiji je oko 340 evra, ali litar mleka košta više od 70 centi. Pa vi sad izmerite.

A KAKO MI NISMO: Stranci stvarno znaju da budu tvrdoglavi, ponekad je više nego teško objasniti im da se dvesta kilometara puta u Srbiji ne prelazi ni za približno isto vreme kao u Nemačkoj, Japanu ili, pobogusi, Grčkoj. Takvi nam putevi. Naravno ne računajući deonicu od 12 kilometara poluautoputa čije smo otvaranje proslavili baš prošle nedelje. Nikad zadovoljni, preko te deonice pređemo očas. Većina stranaca ne bi razumela zašto se putevi otvaraju na deonice, a ne na ceo put. Nemci koji su , posle Grka, krenuli da preziru Italijane, ovako objašnjavaju italijanski slučaj, a ja unapred lepo kažem da je svaka sličnost sa našim slučajem samo slučajna: „Legenadaran je slučaj autoputa A3 Salerno-Ređio u Kalabriji. Duže se nije gradio nijedan autoput u Evropi. Prvi ašov zaboden je 1962. godine, kad je u Bonu još poslove vodio Konrad Adenauer. Završen je 1974. godine, doduše bez pomoćne trake, dakle prema EU normama i nije autoput. Obnova je počela 1997, a treba da bude okončana 2017…Svaki pojedinačni kilometar tog puta gradi druga firma, a gotovo sve imaju manje ili više jasne veze sa Ndrangetom, organizovanim kriminalom u Kalabriji.Taj autoput važi za „najduži korpus delikti „Italije…“ (Šigl). Naša Vlada je, slaveći treći rođendan, priznala da joj je najveći uspeh to što je ostala na nogama. Vladine apologete prevele su nam taj uspeh na svakom razumljiv jezik: nismo bankrotirali, naime. Ovde se takođe svima razumljivim jezikom mora reći da je, prema ekonomskim kriterijumima, Srbija tokom poslednjih dvadeset godina bankrotirala tri puta. Prvi put 1988.godine, poslednji put 2001. Od poslednjeg bankrota država nije mogla slobodno da se zadužuje na svetskom finansijskom tržištu, ali su mogla preduzeća. Zato su nam sad preduzeća bankrot, a država kao nije. Kao da naša država i naša preduzeća nisu iz iste države. Od poslednjeg bankrota do danas država Srbija je rasprodala sve što je mogla. (Dobro, još ponešto je ostalo.) I da je negde krajem 2008.i početkom 2009. godine nije pridržao MMF ponovo bi bankrotirala. I Grčka je bankrotirala, samo joj još ne daju da padne. Ipak, još ima keca u rukavu: rasprodaju.