Vreme je da se suočimo sa dva najteža pitanja: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

Obraćam vam se u poslednjem u nizu analitičkih pisama o pravu na otpor ili pobunu. Dok vaša borba ulazi u novu, neizvesnu fazu, vreme je da se suočimo sa dva najteža i najčešće postavljana pitanja koja se bacaju pred svaki pokret za slobodu: pitanje nade i pitanje budućnosti.

U prošla četiri pisma sam govorio o merilima koji opravdavaju pravo na otpor ili pobunu. To su princip demokratije (podrška većine građana), princip pravednog razloga (teška kršenja ljudskih prava i Ustava), princip srazmernosti (odgovor zavisi od stepena režimskog nasilja) i princip distinkcije (isključiva fokusiranost otpora na izvore i simbole represije). U literaturi se pominju i druga merila, koja nisu univerzalna kao ova o kojima sam Vam već pisao, ali vredi da se osvrnemo i na njih.

Poznati nemački filozof Artur Kaufman je smatrao da otpor, ma koliko bio pravedan, nije legitiman ako nema razumne šanse za uspeh. Ovo je opasna i suštinski pogrešna teza jer brka legitimnost sa efikasnošću. Kao što pravo na samoodbranu ne zavisi od verovatnoće pobede, tako ni pravo na pobunu ili otpor ne zavisi od uspeha u smeni režima. Realnost je, međutim, da su građani koji pružaju otpor u očima vlasti kršitelji zakona.

Od početka protesta uhapšeno je skoro hiljadu građana – najmanje 920 prema podacima inicijative „Pustite ih sve“. Jedan od njih je Bogdan Jovičić, student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je uhapšen sredinom avgusta nakon antivladinog protesta u Novom Sadu, tokom kojeg su demolirane prostorije SNS. Optužen je za krivično delo nasilničkog ponašanja na javnom skupu, zbog čega mu je određen pritvor u trajanju od 30 dana.

Bogdan ne bi trebao biti u pritvoru jer je sa drugim građanima pružao legalan i pravedan otpor nasilnom režimu, ali je realnost da će dok je ovaj režim na vlasti ljudi poput Bogdana biti hapšeni. Zbog toga ovaj Kaufmanov argument oslikava realnost otpora, bez obzira što ne utiče na pravo na otpor.

Događaj koji je izazvao najveći gnev javnosti i definisao Bogdanov slučaj je sahrana njegovog oca. Kada je Bogdanov otac preminuo, on je o tome bio obavešten sa zakašnjenjem od pet dana, a na sahranu je sproveden vezanih nogu lisicama i lancem, pod pratnjom policije. Fotografije i snimci studenta u lancima pored očevog kovčega brzo su se proširili društvenim mrežama, izazivajući šok i osudu.

Ključni momenat u njegovom slučaju dogodio se 11. septembra, kada mu je sud produžio pritvor za još mesec dana. Ova pravno neprihvatljiva odluka bila je direktan povod da Bogdan 12. septembra započne štrajk glađu. NJegov čin predstavljao je ultimativni vid otpora represiji da pošalje političku poruku i izvrši pritisak na institucije.

Zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, 17. septembra je prebačen iz pritvorske jedinice u Novom Sadu u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu. NJegova sudbina postala je nova centralna tačka okupljanja studentskog pokreta i šire javnosti, transformišući ga iz anonimnog učesnika protesta u jednog od simbola otpora i stradanja.

Osvrnimo se i na slučaj Pavla Cicvarića, studenta Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji predstavlja primer suptilnije, ali podjednako opasne strategije gušenja otpora: koordinisanog političkog, medijskog i institucionalnog targetiranja sa ciljem zastrašivanja i diskreditacije.

Pavle je postao meta vlasti nakon što je održao kritički govor na protestu „Srbija protiv nasilja“ u junu 2023. godine. Odmah nakon toga, pokrenuta je sinhronizovana kampanja protiv njega i njegove porodice. Kampanju su na društvenim mrežama i Informeru započeli visoki funkcioneri SNS-a koji su ga etiketirali kao „stranog plaćenika“. Cilj ove strategije bio je da se uništi njegov kredibilitet i da se diskusija sa suštine kritike prebaci na teren navodne izdaje.

Pritisak na Cicvarića nije ostao samo na medijskom nivou. U novembru 2024. godine priveden je ispred Rektorata u Beogradu pod optužbom da je odbio da se legitimiše, što je on negirao. U julu 2025. godine, uhapšen je u Užicu nakon blokade magistrale i određen mu je pritvor do 30 dana pod sumnjom da je izvršio krivično delo napad na službeno lice. NJegovi roditelji su tim povodom uputili otvoreno pismo evropskoj javnosti, navodeći da njihov sin trpi progon i da je Srbija postala zemlja sa političkim zatvorenicima.

A protekle nedelje je kampanja protiv Cicvarića doživela kulminaciju. Član Glavnog odbora Srpske napredne stranke Siniša Vučinić izjavio (dakako) na Informeru da će „među blokaderima oni ubiti najmlađega“, pominjući Cicvarićevo ime.

Slučajevi Bogdana Jovičića i Pavla Cicvarića, posmatrani zajedno, otkrivaju sofisticiranu i prilagodljivu prirodu državne represije. Međutim, paradoksalno, oba pokušaja neutralizacije su se u velikoj meri pokazala kontraproduktivnim. Umesto da ih izbrišu iz javnog prostora, država je od Jovičića i Cicvarića nenamerno stvorila simbole otpora. Bezličnom protestnom pokretu dala je ljudska lica sa kojima se građani mogu identifikovati: Bogdan kao simbol nepravednog stradanja i Pavle kao simbol hrabrosti da se govori istina uprkos posledicama. U pokušaju da ugasi vatru, vlast je zapravo dodala gorivo, dajući pokretu heroje i novu svrhu.

To znači da Vaš otpor nije beznadežan. Naprotiv, on je već postigao ogromne uspehe. Možda niste srušili režim, ali ste postigli nešto mnogo važnije. Slomili ste apatiju, probudili ste građansku svest i mobilisali stotine hiljada ljudi.

Razotkrili ste tiraniju režima i svet je video snimke policijske brutalnosti i osudio represiju. Sada se konačno vide i međunarodne posledice za režim. Nepomenik je izgubio kredibilitet, sve više je izolovan kao nasilnik nad sopstvenim građanima i polako postaje persona non grata u Evropi. Jedini saveznik mu je Putin, iskusni autokrata čija tajna služba mu pruža logističku podršku u borbi protiv gnevnih građana. Oni to i ne kriju pa je protekle nedelje Spoljnja obaveštajna služba Rusije saopštenjem o „srpskom Majdanu“ pokušala da zastraši građane da će na godišnjicu pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra doći do eskalacije nasilja i ukrajinskog scenarija ako se građani priklone Evropskoj uniji.

To nas dovodi do još jednog potencijalnog merila o kojem se diskutovalo u literaturi, a to je da prava na revoluciju nema ako bi ona dovela do haosa ili još gore tiranije. Istorija nas uči da revolucije ponekad pojedu svoju decu i da jedna tiranija može biti zamenjena drugom, još gorom. Ali, kao i prethodni argument, i ovaj čini fundamentalnu logičku grešku: on o legitimnosti sadašnjeg čina sudi na osnovu neizvesnog budućeg ishoda.

Pravo na otpor se ocenjuje ex ante na osnovu zločina tiranije koja se ruši, a ne ex post facto na osnovu onoga što će doći posle. Dužnost je da se svi borimo za slobodu protiv tiranije koja postoji sada. Ako oni koji dođu posle toga iznevere tu slobodu, to će biti njihov zločin, i protiv njih će se, ako bude potrebno, podići neka nova revolucija.

Međutim, vaš pokret daje jedinstvenu nadu da se taj tragični scenario neće ponoviti. Zašto? Zato što ste vi niste politička partija koja želi da preuzme vlast. Vi ste pokret koji želi da promeni sistem. Vaši zahtevi se ne tiču personalnih promena, već jačanja institucija, vladavine prava i odgovornosti. Vi ne nudite novog vođu, već novi način funkcionisanja društva. To je najbolja garancija protiv buduće tiranije.

Država se ponekad poredi sa živim organizmom, a revolucija sa hirurškom operacijom. Operacija je bolna i rizična. Pacijentu će možda biti gore pre nego što mu bude bolje. Ali, kada je tumor tiranije zahvatio vitalne organe, operacija je jedina opcija.

Hirurg koji postupa po pravilima struke nije kriv ako ishod, uprkos svemu, ne bude dobar. Vi ste hirurzi koji postupaju po pravilima etike. Vaša je dužnost da pokušate da spasite pacijenta. Budućnost je neizvesna, ali sadašnja bolest je smrtonosna.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.