Dva strateška prioriteta za Srbiju

Ko će s kim, a ko neće, koja stranka je dobra udavača, oko koje se saleće, koja ima koalicioni potencijal, a koja nema, sa kojom se može a sa kojom nikako ne može – sve to postaju preokupacije političkih stranaka. Stranački lideri šalju poruke: pobedićemo ih. Ako tako nastave, biće „pobeđen“ narod, a oni opet na vlasti. A narod ko narod, baš se zabavlja. Samo, pitam se, dokle. Da li predstoji socijalni bunt i građanska neposlušnost kao jedino preostalo demokratsko sredstvo u rukama onih van političkih struktura i stranaka.

Male stranke zaziru od postizborne koalicije dve najveće stranke. A ove dve se zaklinju svojim biračima da ni „u snu“ ne razmišljaju o velikoj koaliciji, samo što ne kažu ono Bećkovićevo „ćeraćemo se još“, a intimno je priželjkuju da bi se oslobodile ucenjivača. Kažu, to ne bi bilo u interesu tih dveju stranaka. A, da li bi to možda bilo u interesu građana. Ne, najvažniji je stranački interes. Ako se ovako nastavi, imaćemo izbore sa belim glasačkim listićima.

Inostrani faktor još nije sveo završni račun sa Srbijom. Još je batina visoko uzdignuta, a šargarepa sve tanja. Uostalom, još mnogo toga treba oposliti na Balkanu, ne isključujući i crtanje novih granica. U takvim uslovima ne bih se iznenadio da inostrani faktor bude još uticajniji u slaganju kockica oko pravljenja nove vlade. A građanima je preko glave politički raspolućene Srbije kao pogodnom tlu za razna mešetarenja. U teškim vremenima državnici vizionari okupe sve relevantne snage društva i dogovore najvažnije strateške prioritete države, a neka manje važna pitanja, oko kojih se ne slažu, ostave po strani.

Srbija kao ekonomski razvijena zemlja i uređenje zapuštene i neuređene države su dva komplementarna strateška državna i nacionalna cilja oko kojih ne bi smelo biti sporenja. To bi morale da budu dve lokomotive koje bi, uz punu paru i sa dobrim „mašinovođama“ izvukle zemlju iz očajne situacije. Pri tome, Srbija se mora najviše osloniti na svoje resurse i pamet, a pre svega na slogu. Iako u skromnom obimu, Srbija ima potencijale za realizaciju ta dva cilja, ali ih treba pametno iskoristiti. Što dođe sa strane, biće preskupo i sa ucenama. Spoljna politika se mora upodobiti i staviti u funkciju realizacije unutrašnje, sa ekonomskom diplomatijom (ne ovakvom Dinkićevom!) u prvom planu.

Neka druga pitanja i problemi u koje se Srbija upetljala kao „pile u kučine“, a čije rešavanje ponajmanje zavisi od nje jer je inostrani faktor dominantniji, mogli bi se staviti na sporedni kolosek sa lokomotivom „manevarkom“.

Koje bi to političke snage mogle da se izbore sa sve većim izazovima u realizaciji ova dva strateška cilja? Pa, ove sadašnje jer Srbija nema druge. Naravno uz puno angažovanje onih koje su izvan tih političkih struktura, nekompromitovane i nekorumpirane, s reputacijom stručnih i poštenih, patriotskih snaga. A, postizborna koalicija? Uveren sam, samo vlada sa dvotrećinskom parlamentarnom većinom može se uhvatiti u koštac za izvlačenje Srbije iz gliba u kojem se nalazi. Zato političari, ostavite se strančarenja i partokratije, pokušajte da razmišljate i ponašate se državnički“.

Autor je ambasador u penziji