Dve strane – isti cilj

Inkluzivni pristup u obrazovanju se oslanja na princip poštovanja prava na obrazovanje za sve. Svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u skladu sa svojim potrebama. Inkluzivno obrazovanje pruža mogućnost svoj deci da budu deo sopstvene vršnjačke grupe, da se kao njen član socijalizuju i u procesu nastave i učenja budu pripremana da, kada odrastu mogu ravnopravno da žive i učestvuju u društvenom životu, uključujući i tržište rada.

Inkluzivno obrazovanje podrazumeva da sva deca treba da dobiju kvalitetno obrazovanje u okviru redovnih škola bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo, psiho-fizičke sposobnosti i zdravstveno stanje. To, istovremeno, znači da škole i predškolske ustanove treba da budu prilagođene obrazovnim potrebama sve dece, a ne da, pozivajući se na svoju neprilagođenost, upisuju i prihvataju samo onu decu koja mogu da se uklope u postojeće, zatečene uslove u obrazovno-vaspitnim ustanovama.

Nevladin sektor predstavlja važan činilac promena i reformi u društvu, posebno kada je u pitanju inkluzivno obrazovanje. Kroz edukovanje i informisanje javnosti, insistiranjem na poštovanju prava dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovom uključivanju u život zajednice, nevladine organizacije kontinuirano sprovode aktivnosti zastupanja prava dece. Jedno od tih osnovnih prava jeste i da sva deca bez obzira na različitosti imaju jednaka prava na obrazovanje i normalan život u društvu.

U prostoru pravnog okruženja učinjen je veliki pomak u oblasti obrazovanja, a ključni pokazatelji tog pomaka su Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja usvojen u avgustu 2009. godine i Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku.

Zakon utvrđuje „jednako pravo i dostupnost obrazovanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta (član 3); da lica sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, u redovnom sistemu uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi u skladu sa zakonom (član 6)“; ali i da je „u obrazovno – vaspitnim ustanovama zabranjena diskriminacija na osnovu smetnji u razvoju i invalidnosti (član 44).“

Koreni diskriminacije su najčešće u strahu od nedovoljno poznatog, u predrasudama i neznanju, a uzrokuju isključivanje onih koji su drugačiji. Roditelji najčešće strahuju da deca ne budu ismejana od strane sopstvenih vršnjaka. Nastavnici i učitelji strahuju da neće znati da rade sa takvom decom i da će se suočiti sa izazovima i mogućim neuspehom. Zaposleni u specijalnim školama strahuju da će ostati bez posla. Roditelji dece kojima nije potrebna nikakva posebna podrška strahuju da će učitelji i nastavnici, usredsređeni na decu sa smetnjama, zanemarivati njihovu decu.

Proces punog uključivanja dece sa smetnjama u razvoju i odraslih sa invaliditetom u sve segmente društva dug je i iziskuje mnogo stručnog rada i posvećenosti, ne samo nastavnika, defektologa, pedagoga, psihologa, lekara i socijalnih radnika već i roditelja i čitave zajednice u najlepšem smislu te reči. Samo kroz takvo zajedničko angažovanje jedno društvo može da sazreva, obogaćuje se novim dragocenim iskustvima i prevazilazi stare predrasude. To se, dabome, ne dešava preko noći. Na izlaznoj strani tog vijugavog i mukotrpnog puta, kao željeni cilj koji valja ostvariti, jeste društvo zasnovano na toleranciji obeju strana, na razumevanju drugog, na poštovanju svakoga, na otvorenosti i prihvatanju. Bez otvorenosti i prihvatanja, nema komunikacije, a sve ove vrednosti jesu ono što treba da se neguje i izgrađuje u procesu obrazovanja i vaspitanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama koje su otvorene za svakoga i rukovode se inkluzivnim principima.

Da bismo svi zajedno krenuli u tom pravcu neophodno je uspostaviti minimum saradnje profesionalnog odnosa i pozitivnih namera, neophodno je da taj veliki izazov prepoznamo kao zajednički zadatak: da se međusobno saslušamo, da razgovaramo i da razumemo probleme koje imaju osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i njihovi roditelji, s jedne strane, i stručna lica i nadležne institucije, s druge strane. Krajnje je vreme da spoznamo i prihvatimo da smo u tom poslu svi na istoj strani, pod pretpostavkom da smo saglasni u tome da stremimo ka pravednijem društvu i društvu tolerantnijem na razlike.

Inicijativa za inkluziju VelikiMali, Disability Rights International Srbija, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, MDRI Srbije, Centar za prava deteta, Incest Trauma Centar – Beograd, Autonomni ženski centar, Društvo za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja dece i omladine, NVO Amity, Udruženje za podršku osobama sa smetnjama u razvoju „Naša kuća“, Inkluzivni pokret, Braća Romi, Centar za orijentaciju društva, PAAD Centar za sociokulturološke izuzetnosti, ASTRA -anti trafficking action, Catholic Relief Services – USCCB, UrbanIn, Centar za razvoj civilnog društva, Helšinski odbor za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM