Foto: EPA-EFE/SERGEY KOZLOVKada konačno dođe vreme da se iznese konačni bilans rata u Ukrajini, možda najrazornije poglavlje neće biti napisano vojnim ili diplomatskim jezikom; ono će biti ispisano jezikom zemlje, vode i vazduha. Rat je raselio milione, razoreni su gradovi; ali ispod ruševina krije se drugačija devastacija, manje vidljiva, strpljivija – spori, otrovni rad ekološkog kolapsa.
Od poplavljenih ravnica Hersona, gde je uništenje brane Kakhovka u junu 2023. oslobodilo bujicu vode natopljenu industrijskim zagađivačima i poljoprivrednim hemikalijama, do izranjavljenih šuma Donbasa, gde je artiljerijska vatra pretvorila plodnu zemlju u mesečeve pejzaže, istraživači počinju da mapiraju obrise ekološke katastrofe kontinentalnih razmera.
U prvim ozbiljnim terenskim i satelitskim studijama, objavljenim u digitalnim međunarodnoim naučnim časopisima „Science of the Total Environment“ i „Land“, naučnici su dokumentovali alarmantne nivoe kontaminacije teškim metalima: olovo, cink, kadmijum i živa; u bombardovanim područjima u poređenju sa nebombardovanim. Zemlja, nekada žitnica Evrope, sada nosi hemijske otiske rata: ostatke eksploziva, izgorelo gorivo, skeletske ostatke uništenih mašina. Struktura tla se promenila; tekstura, mikrobni život, sam dah zemlje.
Satelitske slike, analizirane od strane NASA i Evropske svemirske agencije, potvrđuju ono što oko ne može uvek da vidi: dramatičan pad vegetacije tamo gde je borba najintenzivnija, promena spektralnog potpisa tla. Rane rata nisu samo ljudske ili arhitektonske; one su botaničke, geološke, atmosferske. U nekim regijama koncentracija azot-dioksida, nusprodukta eksplozija i požara, dostigla je nivoe uporedive sa najzagađenijim gradovima sveta.
Ipak, čak i sa ovim rastućim dokazima, naučnici upozoravaju da još uvek ne možemo izmeriti punu veličinu onoga što se dešava. Podaci su nepotpuni, fragmentarni. Mnoge najpogođenije oblasti ostaju nedostupne, minirane ili pod okupacijom. Stanice za praćenje životne sredine su uništene; evidencija izgubljena; laboratorije premeštene. Veliki deo onoga što znamo dolazi iz daljinskog osmatranja, modeliranja ili izolovanih uzoraka, trenutnih snimaka ogromne i kontinuirane katastrofe.
Ukrajinsko Ministarstvo zaštite životne sredine i prirodnih resursa procenilo je 2024. da ekološka šteta prelazi 50 milijardi evra, što je potvrdio i Evropski parlament. Ali to su samo brojke, apstrakcije naspram žive stvarnosti otrovanih reka, kontaminiranih podzemnih voda i toksične prašine koju nosi vetar.
Kako kvantifikovati nestanak šume, poput 20.000 hektara borova i hrastova u regionu Luhansk, svedenih na pepeo i krhotine? Kako izmeriti tišinu ptica, kada ornitolozi beleže pad od 60 odsto migratornih vrsta u močvarama Crnog mora? Kako izmeriti u moralnoj ravnoteži prašinu osiromašenog uranijuma koja se dugo raspada, detektovanu u uzorcima tla blizu fronta, naspram jednog ljudskog života?
Ova vrsta destrukcije nosi svoju surovost; ona traje dugo nakon poslednje rakete. Ona se ukopava u zemlju, ostaje u vazduhu, skriva se u vodi. Ratovi mogu da se završe; njihova hemija ne. Kontaminacija reke Dnjipro preti vodi za piće miliona ljudi nizvodno, dok je uništavanje industrijskih objekata oslobodilo nepoznate količine opasnih supstanci u životnu sredinu.
Kada se rat u Ukrajini konačno završi, bilans neće biti samo geopolitički; biće geološki. Bilans ispisan u slojevima zemlje, u sedimentima reka, u promenjenom DNK živog sveta; najtiši, a možda i najneoprostiviji naslednik ovog sukoba. Zemlja će pamtiti ono što knjige istorije mogu zaboraviti.
Autor je dugogodišnji direktor u agencijama UN
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
