Ekonomisti na vrhu igle

Kretanja u srbijanskoj privredi i društvu odavno su izvan realnih prognoza i koncepcija domaćih ekonomista, a MMF mu dođe kao đavoljev advokat sa zahtevima da se do sada „uspešne reforme“ učine konačno – uspešnim. Ministra, koji oponaša funkciju glavnog zaduženog za privredu, ne napušta optimizam. I pored svih negativnih trendova on i njegovi saradnici prognoziraju oporavak privrede u prvom kvartalu 2010? Bilo bi pametno da sačekamo rezultate poslovanja privrede u 2009. godini. Oni će nam nedvosmisleno pokazati: koliki je gubitak privrede, koliki je dobitak bankarskog sektora, koliko je manje preduzeća i koliki broj radnika je otišao na biro. Ako je suditi po prethodnim godinama, gubitak privrede će biti mnogo veći, dobitak bankarskog sektora će biti manji, broj preduzeća će biti manji i broj zaposlenih će se smanjiti. Ovo je samo jedno realno predviđanje koje otvara mnoga pitanja?

Gubitak privrede će se otpisati na teret kapitala, nelikvidna preduzeća će otići u stečaj, a u njima će izgubiti posao veliki broj zaposlenih. Zbog velike zaduženosti privatnog sektora i zaposlenih u njemu dugovanja prema bankama neće biti izmirena, banke će ostati bez naplaćenih potraživanja i smanjiće svoje plasmane, odnosno cena kapitala će biti veća od one po kojoj bi postojeći posrnuli ili neki novi privatni sektor bio sposoban da ga vraća. Sa fiskalnog stanovišta, broj poreskih obveznika će se smanjiti, sa stanovišta robne razmene sa inostranstvom, smanjiće se broj (ne)konkurentnih proizvođača razmenjivih proizvoda što će se odraziti na smanjenje poreskog i izvoznog kapaciteta, porašće armija nezaposlenih i vrednost iznosa socijalnih davanja. Kada se sve ovo pogleda, gde iko normalan može da vidi uslove za poboljšanje poslovanja ili prestanak krize? Da bi se iole osetilo poboljšanje, potrebno je povećati broj efikasnih preduzeća za najmanje 10.000 da bi se zapošljavanjem u njima samo sanirao broj otpuštenih u poslednje dve godine i to pod uslovom, da ta preduzeća mogu odmah da otpočnu produktivan, konkurentan i izvozno orijentisani rad sa 30.000 novih radnika. Za tako nešto potrebno je startovati sa bar 30.000 novih preduzeća, da bi 10.000 stvarno opstalo. Gde naći 30.000 preduzetnika koji treba sa po 15.000 evra za startni kapital da pokrenu svoj uspešan biznis? Gde naći 450 miliona evra minimalnih ulaganja da bi se to ostvarilo? Čitav primer postaje još besmisleniji kada bi se za finansiranje jednog radnog mesta uzeli parametri fabrika koje su otvarali naši ministri (Henkelova fabrika lepkova, Fiat Zastava i sl.). Ulaganja bi trebalo da budu astronomska po više desetina milijardi (a i da ih imamo – odakle). Čini se da su u makroekonomskim (sholastičkim) nadmudrivanjima zaboravljeni ključni subjekti svakog realnog prognoziranja – postojeća nepovoljna privredna struktura, potkapitalizovana privatna preduzeća i rigidni bankocentrični sistem koji će zarad očuvanja svojih profita, lepih prostorija, bonusa i čega sve ne – ubeležiti još jedan plusić, a svi ostali, privreda, društvo i građani ostaće sa velikim minusom, pa im jedino preostaje da se nadmudruju – koliko makroekonomista i ministara može da stane na vrh igle?

Autor je bio podsekretar u vladi Ante Markovića zadužen za razvoj privatnog sektora