Faktofilija

Pre svega, moj tekst ne sadrži navedene etikete, kao što nigde nisam Stojiljkovićeve čitaoce nazvala „neinteligentnim gutačima palpa“, kako autor aludira stavljajući sintagmu pod navodnike. U tekstu „Pretkosovski cirkus“ iznela sam sud, nimalo nov ni radikalan, da je podilaženje publici, njenim ukusima i potrebama glavna odlika trivijalne književnosti, ali i svakog oblika stvaralaštva, bez obzira na medij i žanr. Stojiljkovićev roman sam okarakterisala kao delo niže umetničke vrednosti i stilski klišeizirano štivo bazirano na nacionalnoj ikonografiji, što se pokazalo kao (nisam ni sumnjala) dobitna kombinacija na srpskom tržištu.

Mislila sam da se podrazumeva, ali možda je bitno naglasiti da su tržišna i umetnička vrednost odvojene kategorije. Napisala sam da je roman skrojen po meri prosečno obrazovanog čitaoca (literarno obrazovanog, da pojasnim), jer pretenduje da zainteresuje veliki broj ljudi. Tako je skrojen, a ja ne mogu znati ko roman čita. Neko možda može imati dojam da je pročitao remek-delo, ali nisam primetila da je iko od komentatora sa pozitivnim utiskom odustao od palp predznaka, kao što to ni ponosni autor „palpčine od romana“ ne čini, pa mislim da je svaka dalja polemika na tu temu, naročito ako je začinjena skupštinskim smislom za humor, bespredmetna.

Imam problem sa tim što je Stojiljkovićeva reakcija pod nazivom „Evo, ovako…“ upućena pre svega urednicima Betona, mada je tekst koji ga je uznemirio potpisan imenom i prezimenom. Ako Stojiljković živi i dela u krugu koji podrazumeva komandnu odgovornost, ne mora da primenjuje taj princip kada komunicira sa ostatkom sveta. Takođe, ne vidim razlog da Stojiljković poteže preporuke koje je dobio, to svejedno ne menja moje mišljenje o pročitanom. (Uzgred, ostaje nejasno da li je Markus Ejgar čitao Duge noći na srpskom jeziku ili je blurb koji se nalazi na koricama ovog romana preuzet iz teksta pisanog o Konstantinovom raskršću?).

Braneći svoj tekst tuđim snagama, Stojiljković poseže za velikim primerima, iako njegov roman ni u jednom trenutku nije stavljen u korelaciju sa piscima na koje se poziva. A ni ja nisam govorila o trivijalnom na nivou žanra, već o trivijalnom u književnosti uopšte, kao i u konkretnom slučaju – romanu Duge noći i crne zastave.

Stojiljković polazi od određenja žanrovske književnosti kao trivijalne, zatim se priseća koja su značajna imena pisala žanrovsku prozu, pa konačno taj neosnovano dodeljeni zajednički imenitelj koristi kao argument da je on pisac koji stoji rame uz rame sa Borhesom, Bradberijem i Poom. Ne samo da mislim da je Stojiljkovićevo mesto u tom nizu najblaže rečeno diskutabilno, a logika kojom je sebe stavio u tu poziciju apsurdna, već nalazim da pretencioznost prelazi u vulgarnost kada dođemo do potezanja Časa anatomije Danila Kiša.

Kiš je uzburkao provincijalne književne duhove i za taj (etički i estetski) istup platio visoku cenu, dok Stojiljković u romanu Duge noći preuzima proverenu ikonografiju srednjovekovne epike i postavlja je u kontekst borbe dobra i zla (što je materijal sam po sebi društveno poželjan) ne ističući se nekim silnim pripovednim umećem. I ja bih sada stala s poređenjima. U celoj ovoj stvari on je ponajmanje Danilo Kiš, a ja Dragan M. Jeremić. Ako Dejanu Stojiljkoviću nije jasno koja je razlika između njega i Kiša, Borhesa, Bradberija, ja mu ne mogu pomoći.

Način na koji je autor odreagovao na negativnu kritiku infantilan je i megalomanski. Žao mi je ako svoje delo vidi kao vrhunsko (jer ono to nije), a ukazivanje na nedostatke doživljava kao uvrede. Mislim da u kritici nema nikakve koristi od eufemizama, već da se time samo proizvodi prazan diskurs koji ništa ne objašnjava. Reakcija je infantilna jer autor podrazumeva da iza takvog negativnog suda sigurno stoje, kako kaže, „bes i frustracija“ i isključuje mogućnost da je njegov roman ipak nedovoljno dobar.

Kada sam saznala da se Dejan Stojiljković oglasio povodom moje kritike, naročito ushićen što je ulovio grešku – pogrešno navedeno prezime glumca Kristijana Bejla – po intenzitetu buke sam očekivala da ću pri ponovnom čitanju teksta u najmanju ruku naleteti na Kristijana Golubovića. Ako je slovo „i“ viška ikoga dovelo u nedoumicu ko je taj K. Bejli koga pominjem, ja se zbunjenom čitaocu ovom prilikom izvinjavam.