foto FoNet/Kabinet predsednikaPriča mi poznanik, pedesetogodišnjak, da već dva meseca ne razgovara sa ocem. Rekao mu je da ga se stidi, jer je dopustio da ga stranci plaćaju da ruši sopstvenu državu. Otac je osamdesetogodišnjak i pre trideset i pet godina je verovao Slobodanu Miloševiću, i na Gazimestanu urlikao od sreće što se pojavio čovek koji će „spasiti Srbe“.
Poznanica je govorila o majci, koja ju je, kroz plač optuživala da je poludela, jer podržava studente, narkomane, i neradnike, koje strane službe plaćaju da unište Srbiju. Ovi tragični primeri duboko poremećenih porodičnih odnosa su paradigma našeg sunovrata i znak uznapredovale društvene bolesti koja se proširila na sve segmente socijalnog sistema.
Jasno je da je teška i opasna podela među stanovništvom, morala da se spusti i do najbližih srodnika, i ozbiljno naruši njihove odnose. Grupa starijih građana je posebno unesrećena i zloupotrebljena. Oni su rođeni i odrastali u sistemu ozbiljne indoktrinacije, u kome su od najranijeg detinjstva učeni da treba da vole vođu i partiju, jer su im omogućili da imaju srećno detinjstvo, kakvo niko nije imao.
Verovali su tim pričama, jer im je bilo mnogo bolje nego njihovim roditeljima i bili su sigurni da su za to zaslužni drugovi iz partije i „najveći sin svih naroda i narodnosti“. Kad je taj umro i sve krenulo nizbrdo, nisu se snašli, niti su razumeli šta se događa. Bili su obezglavljeni i uplašeni, pa su Miloševića dočekali kao spasioca. Verovali su mu da je pokrenuo pravedni rat, da spase Srbe van Srbije.
Kad se sve, za čim su pošli, sunovratilo, i kad su se ranjeni duševno i telesno vraćali iz izgubljenih bitaka, bili su sigurni da se svet urotio protiv nas. Mirno su podnosili nemaštinu, gubitak posla, sankcije i na kraju bombardovanje. Negovali su mržnju prema svima, za koje im je rečeno, da nanose nepravdu srpskom narodu, i nijednom se nisu zapitali da li smo i mi činili zlo dugima.
Oni su učeni da Srbi nikada nisu nikoga oružano napali i da su se uvek samo branili od raznoraznih zlotvora, koji su želeli da nas pokore. U njihovom jednostavnom misaonom procesoru postojao je crno-beli zapis u kome su Srbi slobodoljubivi, časni, pravedni i „da tuđe neće a svoje ne daju“.
Sa tako simplifikovanim pogledom na svet koji ih okružuje, nisu imali kapacitet da se suoče sa zločinima pripadnika sopstvenog naroda. Čekali su i dočekali novog vođu koji im je potvrdio da su u pravu i da je on tu da ih zaštiti od brojnih spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Darovao im je televizije sa kojih su im, on i drugi „umni“ ljudi, objašnjavali šta im se događa i da su najzad dočekali da žive u Srbiji, zemlji sigurnosti, prosperiteta i vrtoglavog uzleta.
Dao im je i „nikad veće penzije“, vaučere za banje, povremeno im slao prigodne pakete sa vitaminima, i omogućio im da besplatno, uz sendvič i vodu, mogu da putuju do različitih gradova, gde ih je on čekao da im objasni da „nema predaje“ i da „Srbija pobeđuje“. Bili su zadovoljni, osećali su da je njihov vođa čovek koji im je omogućio da više ne strepe i o svemu budu obavešteni.
Od njega su saznali da je u Savamali bilo sazidano niz nelegalnih objekata, koje je trebalo srušiti, i da su to uradili neki vredni momci, željni napretka, pa su požurili da to urade noću. Saznali su i, da je pilot Omer Mehić pijan upravljao helikopterom zbog čega je došlo do tragedije.
Zaštitio ih je da se ne uznemire gledajući snimak sa naplatne rampe u Doljevcu, gde je život izgubila Stanika Gligorijević. Preuzeo je na sebe da im objasni da je u Jovanjici pronađena tona marihuane, ali da to nije kokain ili neka opasna droga. Ova je sasvim bezazlena i svud u svetu legalizovana.
I za nadstrešnicu u Novom Sadu im je prvi rekao da nije renovirana, i pošteno dodao da ne zna zašto nije, ali da će se sve ispitati. I veruju da će se ispitati, kao što veruju da je nesreća nastala zbog terorističkog napada.
A, sad su očajni, jer kad nam je sve tako dobro krenulo i kad su oni najzad bezbrižni i mogu neograničeno dugo da čekaju u redovima u domovima zdravlja i u marketima gde se rasprodaju pojedini artikli, pojavili su se ponovo neprijatelji, ovoga puta regrutovani među omladinom i intelektualcima.
I zbog toga ih mrze, pa ma to bila i njihova deca i unuci. Nesrećni i besni nikada neće shvatiti koliko ih prezire i nipodaštava onaj koga obožavaju.
Autorka je lekarka iz Vršca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
