Foto: AA/ABACA / Abaca Press / ProfimediaDok se bombardovanja stišavaju, a ruševine pretvaraju u prašinu, Gaza ulazi u novo razdoblje čiji su obrisi nejasni. Razaranje prevazilazi maštu, ali se, uprkos svemu, u ruševinama nazire mogućnost novog početka – krhkog, osporavanog, ali možda temeljnog. Trampov plan, nekada odbačen kao politički relikt, ponovo se pojavljuje kao jedini okvir za međunarodnu intervenciju. Njegovo oživljavanje budi sumnju, ali i radoznalost: može li sporni projekat postati osnova za obnovu političke nade u teritoriji razorenoj totalnim ratom?
U središtu plana nalazi se ideja o međunarodnoj bezbednosnoj sili koja bi nadgledala tranziciju u Gazi. Teritorija bi bila pod privremenom upravom radi obnove infrastrukture, stabilizacije lokalnih institucija i oživljavanja razorene ekonomije. Neke diplomate u tome vide izlaz iz beskrajnih zastoja, dok drugi strahuju od povratka kolonijalnih modela, gde strane sile odlučuju bez saglasnosti naroda. Prisustvo ličnosti poput Tonija Blera ili Džareda Kušnera dodatno podstiče sumnju.
Ipak, pod tim rezervama krije se istorijska mogućnost: prvi put od 1967. Gaza bi mogla izmaći direktnoj kontroli Izraela. Takva internacionalizacija mogla bi postati osnova za faktičko priznanje palestinske državnosti.
Slična iskustva postoje: misija UNTAES u istočnoj Slavoniji (1996-1998) pokazala je da međunarodna administracija s jasnim mandatom i vojnom snagom može razoružati milicije i uspostaviti civilni poredak. Ipak, masovno iseljavanje srpskog stanovništva otkrilo je koliko su ljudska i društvena dimenzija tranzicije krhke. UNTAES je uspeo administrativno, ali nije doneo pomirenje.
Slično, misija UNTAET u Istočnom Timoru stvorila je državu 2002, ali je ostavila slabe institucije i zavisnu ekonomiju. Iz tih primera proizlaze tri lekcije: potreban je jasan mandat prihvaćen od lokalnih strana, ozbiljni resursi i koordinacija civilnih i vojnih aktera, te stvarna politička perspektiva suvereniteta – bez toga svaka tranzicija ostaje privremena i zavisna.
Ako Gaza krene tim putem, mogla bi postati demilitarizovana, ali ne i lišena samouprave. Međutim, bez jasnog mandata i trajanja, preti opasnost birokratije bez legitimiteta – tehničkog produžetka izraelskog statusa kvo pod neutralnom zastavom.
Politički, palestinsko rukovodstvo je duboko podeljeno. Hamas je svojim postupcima 7. oktobra gurnuo narod u tragediju i sada može opstati samo ako se odrekne oružane borbe i pretvori u civilnu partiju. Fatah je izgubio moralni autoritet posle neuspeha u izgradnji institucija i povlačenja iz Gaze. Paradigma oružanog otpora iscrpljena je i sve više služi unutrašnjim borbama nego oslobođenju.
Uspeh međunarodne administracije zavisio bi od stvaranja novog političkog prostora: obnove palestinskog civilnog društva, slobodnih izbora i pojave generacije oslobođene frakcijskih interesa. U suprotnom, obnova Gaze ostaće humanitarni, a ne politički proces. Globalna solidarnost mora se pretočiti u trajni diplomatski pritisak protiv prisilnog raseljavanja i aneksije. „NJujorška deklaracija“, kojom 140 država simbolično priznaje Palestinu, treba da preraste u konkretne mehanizme zaštite i priznanja.
Trampov plan nije ni spasenje ni kapitulacija, već dvosmislen okvir pun rizika i mogućnosti. NJegova sudbina zavisi manje od teksta, a više od političke hrabrosti onih koji će ga primeniti. Posle tolikih ratova i razočaranja, Palestinci i Izraelci više ne očekuju govore – već pravo da ponovo ustanu.
Autor je bio dugogodišnji direktor u agencijama UN
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
