Gde zeka pije vodu?

Angažovanje mahom nepoznatih atletičara, dobrih predispozicija, slabe volje i nesklonih odricanju ne datira od juče, već je to duboko ukorenjena praksa u kraljici sportova. Trvljenja oko trivijalnosti, kao što je moral, bila su sporadična, profesionalizam je diktirao druge teme, a sponzori zahtevali isplativost.

Pre više od pola veka zabeleženo je prvo korišćenje na samoj stazi drugih takmičara za postizanje rezultata predodređenog za pobede. Tada je istrčana milja za manje od četiri minute i samo je to ubeleženo i u sećanje i u zvanične anale. Zadatak „zečeva“ je striktno definisan, brižljivo planiran, dogovoren unapred.

U dve trećine trke na srednjim i dugim prugama oni usamljno trče, daleko još od ciljne ravni brži su od ostalih, gaze prolazna vremena, vuku naizgled sve napred, a onda se sklanjaju ustranu, počinju da zaostaju i na kraju na suprotnoj strani završavaju trku. Publika ne upamti njihova imena, samo vidi ono što joj se nudi u predstavi. Vitezovi atletike Oven i Kou, iako su bili rivali i opterećivala ih i međusobna netrpeljivost, takav scenario pisan u „kuhinjama“ obesmišljavali su na samoj stazi preuzimanjem rizika i tereta favorita na sebe, bez pomoći drugih.

No, oni su bili izuzeci koji nisu odvratili lakome organizatore od jednostavne formule. Publika voli rekorde, publika dobija rekorde. U poslednjoj dekadi produkovani su i specijalista za santimetre i desetinke. Za svaki grad (čitaj: premiju) spremno je pomeranje granica za treptraj. Jedan atletičar iz Kenije na mitingu u Rimu poželeo je da se odrekne dogovorene role. Iluziju da možeš nešto drugačije sam, mimo onoga kako s viđen i sa blagoslovom ispraćen razvejali su drugi učesnici trke, koji su ga pred ciljem sustigli.

Da bi onemogućili takve (pre)ambiciozne pokušaje, organizatori u ugovor smeju uneti stavku da „zec“ ostaje bez dogovorene zarade ako ne napusti trku na određenom mestu, visina isplaćenog čeka jača je od svakog drugog iskušenja.

Da li je prenategnuta analogija sa pojavama na našem političkom trkalištu? Koliko je zečeva pušteno samo poslednjih godinu dana? Kome pomažu? Imamo li posebno uzgajalište, šta piše na kapiji?

Ako se neko godinama gubio u svim pokušajima političke artikulacije, ako sebe nije pronalazio u nijednoj formiranoj strukturi, ako nije uspevao da nametne koncept, politiku, ako je odustajao u osvit svake izborne zore, ako nije izmerio svoju snagu u celoj trci, može li se verovati da baš ovu je nameran da pošteno istrči? Na startu se svi pojavljuju u propisanoj opremi, posle pucnja svi različito idu.

Nekada je teško razlučiti čemu stvarno teže; pobedi, zadovoljstvu, zaradi, potvrdi… Nesumnjiv je samo motiv onih koji predvode do okuke i koji istu trku mogu sto puta da ponove, desetine da prevedu preko vode. Takvi su uvek izabrani od strane generalnog sponzora i stafa oko pobednika.

Sigurna sam da ih danas i na našem glibavom, političkom terenu ima i da su premiju već dobili, a odrađuju je kako znaju i umeju. Iako se u sport ne razumeju, talenta nemaju u obilju, snaga reči im je alatka, delo nemaju celovito ispred i iza sebe, a blatom bi i na sport ako to pomaže izvedbi i menadžer odobri. Zašto su takvi zečevi opasni. Zbog privida koji ostavljaju. I o čistoti motiva i o čistoti trke u kojoj svaki metar se za nekoga radi.

Autorka je žiteljka Vračara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.