Generali bez Generalštaba

Do nedavno je bio zaštićeno kulturno dobro, kao i novi Generalštab. NJegov projektant je bio arhitekta Nikola Dobrović i projektovao ga je u stilu modernizma. Predstavljao je najreprezentativniji primer ovog stila u arhitekturi, ne samo u našoj zemlji. Bio je glavno sedište Generalštaba i Ministarstva odbrane SFRJ, a zatim Armije Savezne Republike Jugoslavije.

Zaštita je ukinuta za oba zdanja jer su nezasiti vlastodršci smislili da, lokacije na kojima se ovi objekti nalaze, iskoriste za svoje kriminalne i koruptivne poslove. U zaštitu, protiv ovog vandalskog čina, ustali su arhitekte, konzervatori, građani, studenti i Evropske organizacije za zaštitu baštine (Evropa Nostra).

Jedino se Vojska Srbije nije oglasila. NJeni zvaničnici ćute kao da se ne radi o zdanjima povezanim sa istorijom ove institucije. Sadašnjim generalima ne smeta što će ostati bez Generalštaba. Ne sumnjamo da su ti ljudi stekli najviše vojno obrazovanje, i u službi napredovali ističući se u proučavanju i poznavanju ratnih doktrina. Verovatno je, u njihovom obrazovanju, visoko vrednovana profesionalna čast, hrabrost, nepokolebljivost, požrtvovanje i ljubav prema otadžbini.

Kad bi posedovali navedene ljudske i profesionalne osobine, generali bi ustali u odbranu zdanja u kojima su stolovali njihovi čuveni prethodnici, koji su vodili oslobodilačke ratove i svojim ratnim podvizima pisali stranice slavne istorije Srbije.

Pozvali bi se na zakletvu koju su izgovarali, a koja predstavlja zavet časti , odgovornosti i služenja višem cilju, kao što su čuvanje naroda i države. Na koji način generali i oni kojima komanduju brane Republiku Srbiju? Da li u odbranu spada prikrivanje zločina u Topčideru, kad su ubijena dva vojnika, a tadašnji generali su zločin pokušali da prikriju, proglašavajući mladiće samoubicama?

Mnogo je laži izrečeno i mnogo nečasnih poteza povučeno. Sadašnji generali čuvaju tajnu svojih kolega, indirektno učestvujući u velikom zločinu. Da li Srbiju brane dok salutiraju i raporte predaju opskurnim likovima u ulozi ministara vojske, kao što su Vulin i Gašić? Pristajući na tako podređene i ponižavajuće uloge, generali su izbrisali atribute svoje profesije, pretvarajući se u ćuteće poslušnike, koji se od ostalih podanika razlikuju jer nose uniforme. Podanički diskurs podrazumeva izjednačavanje države i lika predsednika, tako da se odbrana njegovog bezakonja, smatra odbranom Srbije.

Generali su poništili svoje obrazovanje, prihvatanjem (a možda su sami predložili) da osoba koja se davno iselila iz realnosti, postane glavnokomandujući ovom institucijom, u miru i ratu. Opredelili su se da menjaju uniforme, primaju redovne plate i svakodnevno odlaze na posao, svesni sopstvene ništavnosti i bezvrednosti.

Po želji „vrhovnog komandanta“ organizuju, ponekad, po neku vojnu vežbu da ga razvesele, ne bili ih pohvalio, i eventualno nagradio. Uživaju oni u svom neradu, pretvarajući se u još jednu od brojnih parazitskih organizacija, u kojima je zaposlenima najvažnije da redovno primaju plate, ne pitajući se šta čine društvu i državi.

Znaju da nema sa kim da ratuju (svuda u okruženju su države iz NATO alijanse), pa mirno provode svoje dane čvrsto zatvorenih ušiju, očiju i usta. Ne zanima ih što su kriminalci okupirali državu i preuzeli sve institucije. Kad je država okupirana a zakoni suspendovani, njihova obaveza je da je brane. Oni ne nameravaju da bilo šta učine.

Podsećaju na skup olovnih vojnika, koje neki razmaženi dečak postavlja u borbene linije, određujući kad će da izgube bitku a kad da pobede. Kad se zasiti igre, dečak ih jednostavno vraća u kutiju i gura ispod kreveta. Odatle ne mogu da sagledaju natpis na zaštitnom platnu preko jedne od fasada, razrušenog Generalštaba, na kome su reči vojvode Živojina Mišića: „Ko sme taj može. Ko ne zna za strah taj ide napred“. Šta bi rekli kukavni generali kad bi smeli i umeli da pročitaju ovu izreku?

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.