Genocid i Hag u kampanji

Iz prostog razloga što je to nametnute igre takozvane visoke politike, a sve u apsolutno poznatom maniru forsiranja „nacionalnog značaja“ za sve ljude bez čega je gotovo nemogućno zamisliti svakodnevicu. Stvarno?

Kao da ovde ne postoji i jedna druga, nacionalnog značaja i važna u odnosima sa Hrvatskom. Svakodnevica sadašnja i dugoročna u obrnutom vremenskom toku (traje gotovo dve decenije) koju bi svaka demokratska („narodna“) vlast stavila u prvi plan. Pogotovo ako bi verovala da bi sa novom vladom u suseda mogla naći celishodnija ili čak dobra rešenja za sve ljude koji još pate od ratova. Za izbeglice iz Hrvatske za koje se zna da nisu bili nikakvi ratni zločinci niti su počinili bilo šta slično, a ovde još zive u kolektivnim smeštajima što su sve samo ne stvarno smeštaji za ljude o kojima neko brine. Za one koji su se kako tako uklopili radeći za male nadoknade, baš kao i „domorodci“, ali lišeni mnogih domorodačkih prava. Mnogi od njih su došli u Srbiju bežeći od odmazde, zbog svega što su prethodno tamo počinili arkanovci, jna-ovci ili neke slične patriote, a zatim i od pošasti hrvatskih „domoljubaca“ nad njima. I kad se stvari pogledaju iz takvog ugla, onda bi uz poštenu ovdašnju selekciju ko je bogat ko je siromašan, ko se „snašao“ a ko nije – baš kao ko je tamo „ratovao“, zločine činio, a ko bio žrtva – država Srbija mogla da pomogne i materijalno, a ne samo pregovarački da se vrate kućama, postojećim ili novim podignutim na stratištima. Bio bi to dobar pritisak i na novu Vladu u Hrvatskoj i poštovanje ljudskih prava, politike prema izbeglicama, ali i prema sopstvenom poreskom obvezniku ovde koji, uprkos oko 700 hiljada siromašnih, i dalje plaća nešto za izbegle ma odakle dolazili.

Nije jedino još jasno (transparentno!) da li se u te svrhe iz para poreskih obveznika daje više ili manje od finansiranja crkve (SPC), Obraza, Naših – 1389, SNP Svetozar Miletić i sličnih organizacija koje se ne retko, kad se to finansijerima i duhovnim inspiratorima dopadne, uz „navijače“, pojave kao branitelji baš – izbeglica i zahteva da se sa Srba skine tužba za genocid (ovi momci dobro znaju plitik!). Pa ko od izbeglih hoće i zdušno je s njima, a ko neće pa ćuti stvarajući još jednu sliku paradoksa savremenog „patriotizma u Srba“. Da bi na kraju genocid (u stvari poklič protiv drugih) postao – bez obzira na zebnju i užas srpskog „nepatriotskog“ stanovništva – izborna tema!

Baš kao sto se nešto slično, mada i drukčije dešava sa predsednikom Tadićem i Republikom Srpskom. Niko normalan ni ovde nema ništa protiv Republike Srpske kao entiteta u Bosni i Hercegovini. I samim tim koji ima sva prava, po već prilično iskrivljenom, izmanipulisanom i izobjašnjavanom Dejtonskom sporazumu, da živi svoj entitetski (to valjda ne znači i državni?) život što podrazumeva i određivanje dana godišnjica i praznika (kao državnih ). Isto tako, odnosi zemalja matica (Srbija u ovom slučaju) po svim međunarodna normama sa svojim (manjinskim) narodima u susednim državama podrazumevaju saradnju, ali je orden za Borisa Tadića ipak neka vrsta prelaženja crvene linije o kojoj sam rado govori. Ipak pitanje svih pitanja da li se predsednik Tadić seća šta je sve počelo posle tog referenduma 9. januara? Ne samo dobrovoljački odlasci odavde, ne samo ubijanja i zločini već i talas izbeglica danas nazvanih dijaspora.

Bio je to datum kad su Srbi iz BiH stajali u redovima ispred ambasada, najviše Kanade i Australije, zajedno sa zemljacima drugih nacija koji nisu želeli da ratuju jedan protiv drugih. Da li je predsednik Tadić, bar onda kao mlad čovek, sretao negde mladiće što su masovno posle referenduma odlazili iz RS, a mnogi i ovde ostali. Neki od njih još žive bedno. Može da se u to uveri na buvljaku, a možda im i objasniti da orden nije primio i u njihovo ime i da možda nije bio svestan kako je to datumski dobar dokaz Karadžićevoj odbrani u Hagu.

Odatle i nedoumica: na koga Demokratska stranka i sam predsednik Tadić najviše računaju na predstojećim izborima?