Glavni problem je pravosuđe

Još od generalnog reizbora nosilaca pravosudnih funkcija, koji je pokušala da sprovede vlada Zorana Đinđića, i da se tako reši koruptivnog, alkoholičarskog i politički poslušnog kadra – reizbora koji je deo istog tog i takvog „pravosuđa“ – Ustavni sud – poništio i omogućio da neki od onih koji su proglašeni nedostojnima za obavljanje sudijske funkcije predsedavaju najvišim pravosudnim telima i biraju sudije i tužioce, srpsko pravosuđe se valja u blatu nemorala, nekompetentnosti i teških moralnih i pravnih zločina prema nemoćnima.

Svako ko je ikada imao posla sa tim svetom zna o kakvom civilizacijskom, stručnom i etičkom dnu društva se radi. Stoga njihovo menjanje strana sada, kada se brane od iste te vlasti (jedne od mnogih) kojima su odvratno, ropski, nedostojno čoveka služili, izaziva samo gnušanje. Gađenje. Otpor onog jezgra pristojnosti u čoveku i pored naviknutosti na nedostojnost srpske političke i javne scene.

Koliko je nevinih ljudi maltretirano od tog polusveta, koliko je nedužne dece stradalo, koliko je muškaraca i žena izvršilo samoubistvo zbog njih i njihovih kafa, frizeraja, telefonskih poziva i dizanja ruku da bi kćerke i sinovi dobili sudijska mesta i da bi oni „napredovali“ u svojoj bari nemorala i beščašća?

Od nošenja cegera pred kamerama i agitovanja za „nezavisnost sudstva“ u kojekakvim lažnim „društvima“, do funkcija u Vrhovnom sudu, poslušnog glasanja protiv protivnika režima, izbora sopstvene dece na sudijske funkcije, preko izbora kojekakve politički preambiciozne dečurlije iz saradničkih zvanja, kojih nisu bili dostojni zbog svog ponašanja na društvenim mrežama, na sudijske funkcije u porodičnim referatima, u prekršajnim sudovima, gotovo svuda. Koliko zločina, zloupotreba prava, nepoznavanja istog tog prava i bavljenja prostačkim „štosovima“ umesto kultivisanja pravnog mišljenja i osećaja za pravdu smo videli od njih?

Koliko ponavljača, propaliteta, studenata po 15 godina, supruga i supruzi političara i političarki je proteklih decenija odlučivalo o sudbinama ovog naroda i građana ove zemlje? Među njima su i neki koji su, otvoreno, održavali sastanke sa članovima porodice najvećih narko bosova u Evropi u vreme dok se u njihovim sudovima odlučivalo o predmetima tih istih okrivljenih narko bosova.

Kako je radilo disciplinsko tužilaštvo VSS u proteklim mandatima? Kako dan-danas radi Ustavni sud? Koliko predmeta protivnika režima namerno godinama drže nerešeno, čak po zakonu hitnih predmeta, dok ne izgube smisao, da ljudi ne bi mogli da potraže zaštitu svojih ljudskih prava pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu? I onda maniristički, manjinski, kao, dekorativno, „glasaju protiv“ nekih stvari u vezi sa litijumom ili drugim temama, bezočno vređajući inteligenciju naroda, i primajući gomilu prinadležnosti svakog meseca, dok se studenti smrzavaju po ulicama, putevima i u pritvorima.

Studenti, vodite računa.

Lako je mrzeti političare. Ali nisu političari glavni problem. U prirodi je političara da testiraju granice sistema.

Setite se prethodnih „lidera“ koji su se slikali sa kravama u štalama pred izbore, iskakali iz svake konzerve, kršili Ustav na svakom koraku, postavljali svoje đake i drugare na ministarska mesta, da bi ti zatim uništavali javni moral i završavali obrukani, na pogrešnoj strani političke istorije Srbije.

Nisu političari glavni problem.

Nije „mešanje u nezavisnost pravosuđa“ glavni problem.

Glavni problem je pravosuđe.

Oni su gnjilo tkivo ovog društva koje se mora iščistiti da bi društvo imalo perspektivu.

Oni su najgori.

Oni su zlo koje, umesto da bude korektiv, predstavlja najveći moralni, stručni i ljudski sunovrat države.
Sada bi da se okrenu na drugu stranu. Da izdaju svoje dosadašnje gazde. Dosetili se da preplivaju na susedni brod. Ali oni sa sobom nose zarazu korupcije, neznanja i beskičmenjačke izdaje svake humanosti, svake normalnosti, svake građanske pristojnosti.

Isto će to raditi za svaku drugu vlast. Jer to im je u njihovom nestručnom, nemoralnom DNK. U njihovom „sistemu“. U njihovoj „nezavisnosti“. Za njih, „nezavisnost“ je isto što i stakleni akvarijum u kome se, u ustajaloj, prljavoj vodi, množe debeli, tromi šarani.

Zato je pravosuđe neophodno isprati jakim mlazom sveže, čiste, ledene vode.

Tek tako društvo može da krene napred.

Ne oduševljavajte se njihovim „optužnicama“ protiv njihovih bivših gazda.

Gori su oni od tih gazda.

Jedini odgovor je tranziciona pravda uz angažovanje stručnjaka za to. Ne nosilaca interesa unutar samog pravosudnog sistema, poput advokata ili, ne daj bože, sudija. Postoje stručnjaci koji se bave tranzicionom pravdom, u Evropi, i koji znaju kako se pravi sistem.

Ne pecajte se na mržnju prema političarima.

Gledajte egzekutore svih režima, one bez kojih nijedna zloupotreba ne bi mogla da prođe, a svaka je prolazila. I sada vam mašu maramicama dok prolazite, bestidno, dok im njihove žrtve nisu ni na kraj pameti.

Koliko su u proteklih deset godina uhapsili sudija i tužilaca? Koliko ih je osuđeno na zatvorske kazne? Koliko je disciplinskih prijava protiv sudija zastarelo po merilima koje su sami za sebe izglasali, dve godine, kao za saobraćajni prekršaj? Ko je i kada nezavisno ispitao rad proteklih disciplinskih tužilaca i poslednja dva saziva VSS?

Tu počinje reforma pravosuđa.

Ne u oduševljavanju njihovim javnim štosovima i estradnim pretrčavanjima.

Autor je direktor Instituta za praktičnu humanistiku iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.