Globalna ekonomija i male zemlje

Produbljuju se razlike između države, kao teritojalne, administrativne jedinice, i države, kao ekonomske jedinke. Tako se nameću dva fenomena. U razvijenom svetu transnacionalne kompanije i alijanse su ekstrovertno okrenute međunarodnoj razmeni i introvertno prema nacionalnim strukturama. S druge strane, u nerazvijenom svetu postoji razdvojenost nastojanja da se trenutno utemelji ekonomski liberalizam, dok bi se projekat demokratizacije odložio za vreme učvršćenja takvog liberalnog poretka.

Država kao višeciljna, integrišuća institucija sve manje je sposobna u verme globalne krize, da se nosi sa svetskom privredom, mrežom finansijskih i informacionih tokova, koji daleko nadmašuju njene regulatorne potencijale. Prema statistikama, od 100 najvećih privreda na svetu 51 su države, a 49 transnacionalne kompanije.

U suštini uspon globalne ekonomije i globalno menjanje sveta vezuju se za pet etapa: administrativni mehanizmi tipa dobrovoljnog ograničavanja izvoza, dirigovano upravljanje svetskom trgovinom, ekonomski unilateralizam, trgovinski blokovi i strateška industrijska i trgovinska politika.

Savremeni svet sastavljen je od sve gušćih mreža odnosa moći, koje uobličavaju i ograničavaju istovremeno pojedinca i državu. To ima za posledicu da su privrede sve manje nacionalne, a sve više globalne, autonomne politike su sve manje delotvorne, suočene sa globalnim tokovima kapitala, ljudi, tehnologija, znanja…

Pojedini autori ukazuju na to da su ekonomisti još privrženi naivnoj i primitivnoj viziji selekcije kao proseca u kome opstaju najsposobniji. Danas se govori o opstajanju u granicama tolerancije i relativnosti. U uslovima kakve danas diktira globalizacija za male zemlje, znači da se u međunarodnoj podeli rada mora naći malo ili skoro ništa, ali i stvoriti brojne priključke na nižim hijerarhijskim nivoima privrede, koji bi omogućio opstanak i razvoj. Ipak, tržišna ekonomija pokazuje da nije jedini optimizator koji obezbeđuje opstanak najsposobnijih jer postoje rigidnost i kašnjenja, neformalne veze, informacione barijere. Transakcioni troškovi su ambijent u kome se danas proizvodi. Ekonomska savršenost za mnoge zemlje nije i ne može biti lider u uslovima fleksibilnih tehnologija, većje potreban ambijent prilagodljive alokativne efikasnosti. Koliko su tehnologija i biznis povezani govore očigledni podaci.

Obim trgovine koji se obavlja elektronskim putem raste po stopi od 200 odsto godišnje. Prognoze govore da će do 2015. godine vrednost elektronske trgovine dostići 360 milijardi dolara, sa preko milijardu korisnika interneta. Trgovinski blokovi, poput EU, NAFTA, ASEAN i drugi su na regionalnom planu podsticali koordinirajuću ulogu međunardnih institucija, spram nacionalnih, potiskujući tradicionalne instrumente trgovine (WTO, tj. STO ili bivši GATT). U vreme ovih institucija međunarodna privreda tretirana je kao razmenski sistem, sistem čiji su akteri države. Postepeno ovaj razmenski sistem ustupio je mesto novom modelu, čiji su centralni elementi globalizacija i transnacionalizacija proizvodnje sa osnovama nove međunarodne podele rada, utemeljene na neograničenoj mobilnosti kapitala i rada.

Posredno ili neposredno, međunarodne finansije danas imaju moćdržave tako da mobilnost kapitala i uspon internacionalizovanih tržišnih struktura ugrožava nacionalnu regulativu, postoji deregulacija i internacionalizacija, a nacionalna monetarna politika gubi svoju autonomnost, jer više ne može biti introvertno okrenuta prema domaćim realnim agregatima, nego ekstrovertno prema međunarodnim tokovima kapitala.

U globalizovanom finansijskom prostoru države samostalno više nisu dovoljno moćne i moraju se udruživati u međunarodnu makroekonomsku koordinaciju.

Promene su dalekosežne, monetarna i fiskalna politika država više ne počivaju na nacionalnim finansijskim sistemima, nego na transnacionalnim finansijskim strukturama, koje neminovno moraju da pretrpe svojevrsno restrukturiranje. U takvim okolnostima nacionalna makroekonomska politika upravlja se po kriterijumima globalnih finansijskih tržišta, u prvom redu kriterijumom monetarne stabilnosti kamata i deviznog kursa. Međunarodni sistem više nije međudržavni sistem, većmreža ugovora organizovanih oko središnjih ekonomskih, političkih, socijalnih pitanja današnjice, mreža koja po značaju daleko nadmašuje složenu međuzavisnost. Devedesete su donele dalekosežne promene u socijalno-ekonomskom okruženju u strategiji, strukturi i upravljanju poslovanjem. Poslovni subjekti će se sve više integrisati u svetsku privredu kroz alijansu. Alijanse su formirane kroz partnerstva i savezništva da bi se ostvarili profitabilni ciljevi i rešenja koja poboljšavaju procese, produktivnost i profitabilnost. Budući svet negde između druge i treće decenije 21. veka po procenama će imati nekoliko globalnih strategijskih alijansi: pacifičku (Amerika i Azija), američku (Severna, Srednja i Južna Amerika), atlantsku (Amerika i Evropa), evropsku (Evropa, Rusija i Severna Amerika), a u daljoj budućnosti egzistiraće samo jedna alijansa, Globalna mreža.

Efikasnost uklapanja male zemlje, kakva je Srbija u globalno svetsko tržište umnogome zavisi od strategije specijalizacije zemlje. Opterećene brojnim endogenim i egzogenim ograničenjima male zemlje nisu tako slobodne u izboru grana i sektora industrije u kojima će se specijalizovati na svetskom tržištu.

U razmatranju budućih kretanja u svetskoj privredi, naročito sa stanovišta iznalaženja optimalnih mogućnosti za pozitivno korišćenje spoljnih faktora u oživljavanju i modernizaciji privrede Srbije, bitno je da se sa stanovišta spoljnoekonomske politike i politike privrednog razvoja, obezbedi fleksibilan manevarski prostor i da se izbegne apsolutizovanje jednog pristupa s posledicama jednostrane orijentacije u profilisanju ekonomske strukture Srbije. Preduslov za ovakav fleksibilan pristup je uloga države u privredi u pravcu savremenih tendencija i stvaranja uslova da pre svega domaći tehnički i proizvodni potencijal, a posebno ljudski faktor, može da dođe do punog izražaja preuzimajući rizik preduzetničkog odlučivanja. Privreda Srbije u razvojnoj strategiji mora da primeni koncept visoke konkurentnosti proizvoda, usluga i kompanija. Prioritetna opcija razvoja privrede Srbije jeste strateška izvozna ponuda svih vrsta proizvoda i usluga po najvišim evropskim i svetskim standardima na svetskom tržištu uz prateće globalno uklapanje u sve svetske privredne i finansijske tokove.

Autor je direktor Akcijskog fonda Srbije. Ovaj tekst je odlomak iz knjige „Svetsko tržište u uslovima globalizacije“