Gordost i predrasude

U Zavodu za intelektualnu svojinu tvrde da je kajmak ono što treba zaštititi kao tipično srpsko, i to pod hitno. Verujem na reč. Samo da se Crnogorci ne dignu sa skorupom! Ali, postoji brend koji bismo bez ikakvih prepreka mogli da registrujemo kao naš, prepoznatljiv, a da se niko ne pobuni – srpski kelner. Ima i geografsko poreklo i posebnu recepturu! Srpski kelner je institucija za sebe, čist sinekurist. Onaj u eminentnom restoranu, u nastojanju da bude uslužan, menja prazne piksle svako malo i sipa vino u punu čašu. Ne daj bože da ste usred važnog razgovora! I uglavnom vam nudi uvoznu vodu, valjda našoj nešto manjka. Onaj u kafiću je sušta suprotnost, nekako je važan i gord, tako reći nedostupan. Ponekada rezervisan kao engleski batler. Njemu vreme ne predstavlja realnu kategoriju, baš kao ni umetnicima. Samo bez žurbe, strpljivo ga sačekajte da vam priđe, ionako se suviše ubrzano živi! Čovek pomisli, posmatrajući ga, da nam je, kao narodu, gordost karakterna crta.

Dok izgovara „izvol’te“ uglavnom gleda negde u visinu, valjda od te silne gordosti. A kada naplaćuje stvarno ne može da se spušta na niske grane, ostaje na visokom nivou. Zar da vam vraća kusur od tričavih četrdesetak dinara za jednu jedinu kaficu?! A vi nećete neprijatnost, pa ne insistirate, već i vi ostajete na nivou, te lagano ustajete i odlazite ne čekajući kusur koji je kelner sam „zaokružio“.

Znate ono čuveno, polušapatom: „Ne radi se o novcu, nego o principu.“ Ma, nije istina, ljudi, budite iskreni, radi se i o novcu i o principu. Radi se o vaspitanju, pre svega kućnom, a onda i o odnosu prema gostu. Skloni smo da to svedemo pod ležernost koja prija strancima kada dođu u našu zemlju. Čista predrasuda kojom branimo neodbranjivo. Opuštenost i nepristojnost su dve zasebne kategorije. Ne živimo u zabludi da su tamo negde u Jevropi mnogo fini. Čovek u osnovi ima iste pobude bez obzira na geografsku širinu i dužinu, ali sistemski odnos prema kupcu i gostu tamo negde postoji, te tako ta finoća i dolazi od sistema koji nameće određene postulate ponašanja. Ljubaznost i osmeh, ma koliko uvežbani bili, vraćaju vas kao klijenta i potrošača na mesto zločina.

Stvaraju vam, ako ništa drugo, privid da je potrošen novac u eri neumitnog i beskrupuloznog konzumizma imao barem malo smisla, barem za osećaj prijatnosti koji ste dobili. Sećam se scene, tamo negde po toj EU, i kelnerice koja je trčala za nama preko ulice misleći da smo greškom zaboravili 60 centi koje smo zapravo njoj namenili plativši kafu i kroasan. Ne treba se zanositi, možda je to pojedinačan primer, ali svakako vredan pažnje. Kod nas će vam pre spremačica vratiti izgubljenu akten-tašnu sa milion evra. To je nekako u skladu sa koloritom i kontradiktornostima na kojem nam društvo počiva. Kažem vam, pod hitno zaštititi srpskog kelnera. Doduše, možda i ne treba preterano žuriti, ne verujem da će nam to fukare ukrasti. Sve što je valjalo već su preuzeli. Ovo im se, izgleda, nikako nije uklapalo u sistem vrednosti na dugom putovanju u Jevropu, pa su ostavili nama da se bakćemo time.