Nije ništa novo među osnovnoškolcima u Srbiji, i ne samo ovde, da se završetak jednog ciklusa obrazovanja svečano obeleži. Bivalo je toga i u staroj Jugoslaviji, onoj prvoj, i svim ostalim. Rasla je mala matura, evoluirala, pa danas, ipak „nepravedno“, podrazumeva ciklus od osam godina, umesto nekadašnjeg od četiri godine. Međutim, sve ima svoje. Kod četvrtaka, na kraju godine bude sokića, kolačića, nacifraju se, tu je i šminkica, a visprenije mame potegnu i tortu, pa se sve završi kao fina žurkica. Ni oni ne ostaju dužni istoriji. Slave. E, sve je tako bivalo i kod osmaka, do početka devedesetih.
Koliko god naše društvo tavorilo sa ekonomijom, tržišna ekonomija je smelo zakucala i na vrata obrazovanja. Devedesete su joj dale elana. Sve za dinar i kroz dinar! Odjednom su svi shvatili da sve može da se unovči: i kafedžije i hotelijeri i raznorodni trgovci i manikiri i pedikiri i šminkeri, turističke agencije, a bogme i direktori škola i nastavnici! Jer, bez ovih inih, ništa ne bi moglo da se uradi – oni su glavni koordinatori. „Sirovina“ je njihova.
Kad nešto uzme maha teško se može ukolotečiti. Završetak osmogodišnjeg školovanja nema nikakvu društvenu težinu. Osim što je obavezujuće nema nikakvog značaja. Sa njim se može samo „kod Kineza“. Srednja škola, iako neobavezna, bez nje se ne može.. Nema zaposlenja, nema daljeg napredovanja. I sama ta činjenica ukazuje na apsurdnost „male mature“ koje zvanično nema, ali je dominantna! I te kako vlada jednom sferom života.
Prestižni ugostiteljski objekti, elitni turistički centri, prosto se utrkuju ko će dati izazovniju ponudu, pa zaborave da se radi o deci koja imaju samo 14 godina! Crvene staze i tepisi, sevanje bliceva po nekoliko uigranih timova fotografa i kojekakvih mešetara upotpunjuju troškovnik i dekor.
Groznica maturske večeri počinje već u aprilu da bi vrhunac dostigla krajem maja ili na sam dan održavanja. Histerija, bes, suze, psovke i proklinjanje dana kada je škola stvorena maltene su postali ritualni. Roditelji, veoma često, nesvesno podležu „niskim strastima“ u sumanutoj i izopačenoj kostimografiji, kojoj mogu da zavide i slavne holivudske zvezde! Nezrele i izobličene devojčice, nepoznate i same sebi često zaliče na razuzdane kabaretske dame, a dečkići, sa tek proniklim brčićima, neodoljivo podsećaju na klovnove i nespretne cirkuske zabavljače. A sve, neretko, izazove teške porodične svađe sa dugoročnim posledicama.
Škole, glavni akteri u celoj priči, veoma često, mudro gurnu „vreli krompir“ roditeljima u ruke i proglase ih za organizatore, a uzgred im „pozajme“ svog čoveka, da im se nađe! I sve je čisto i sve je bistro. Roditelji hteli – roditelji plaćali. Ako se šta neprijatno desi, a desi se, roditelji organizovali! Samo se zaboravi jedno – škola je odgovorna za organizaciju obrazovno-vaspitnog rada i bezbednost učenika, organizovanje dece na bilo koji način, ni manje ni više, nego od 01. septembra do 31. avgusta, koliko traje školska godina.
Roditelji mogu i treba da učestvuju u organizaciji i realizaciji obrazovno-vaspitnog rada u školi ali u skladu sa zakonom i normama koji su veoma jasni, jer, učeničke aktivnosti tu i spadaju.
Ne treba ovde praviti nikakvu kalkulaciju. Sve je svakome jasno. Od ukupnih troškova i Rokfeleru bi pozlilo. Dovoljno je samo reći da prosečan „maturski meni“ košta oko 3.000,00 dinara (samo u lokalnoj sredini), a kad se podvuče crta 20.000,00 dinara će „zatvoriti konstrukciju“! Sto batina po tuđem… nije ništa! Zar ne?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
