Hidžab, šajkača i međusobno prihvatanje Srba i Bošnjaka

Izuzme li se ona ljudska dimenzija i spontani gest u naročitim okolnostima, konteksta studentske pobune i komemorativnog skupa, ovde se radi o jeziku znakova i simbola sa vrlo određenim značenjima i porukama. Dakako, ova melodrama zagrljaja ima i svoj vremenski kod koji se odvija u dve sekvence, od kojih prva u Novom Pazaru, i druga u Novom Sadu.

U prvoj novopazarskoj sekvenci, pomenuti mladić sa šajkačom revolucionarno maše nacionalnom zastavom sandžačkih Bošnjaka sa polumesecima, dok je mlada devojka sa hidžabom ogrnuta zastavom Srbije. Poruka je jasna – radi se o međusobnom prihvatanju, Bošnjaka koji prihvataju Srbiju za svoju domovinu i Srba koji prihvataju Bošnjake u svoju nacionalnu državu kao punopravne i ravnopravne.

Ali u svemu ovome nema ničeg revolucionarnog na prvi pogled, jer Ustav Srbije to sve garantuje. Zašto su onda studenti Bošnjaci rekli da se po prvi put osećaju kao građani Srbije, a neki odrasli se osetili kao siročad koju je po prvi put neko primetio da postoje i to ih ispunilo osećanjem duboke tuge? Dakle, nije reč o pozitivnom zakonodavstvu već o nečem što dodiruje osećanje dublje postavljenosti međuetničkih relacija, a što je stvar nasleđa prošlosti i emocionalne sfere, osećanja višedecenijske izopštenosti i stigme.

Jedan simbolički gest toliko toga može promeniti, a par reči potpuno izmeniti realnost. Bošnjaci su naša braća, a ne zle i izdajničke poturice i mrski muslimani koji nam rade o glavi – eto te čarobne formule koja menja magijskom snagom realnost uspostavljenu ratovima i genocidom u poslednjih pedesetak godina koje su obeležile raspad zajedničke države. Dakle, može i drugačije, ne više samo jednih protiv drugih, a potom jednih pored drugih, već jednih sa drugima.

Druga sekvenca, zagrljaj ovih dvoje mladih ljudi, ide korak dalje: ne radi se više samo o međusobnom prihvatanju već zbližavanju, jedinstvu, ljubavi, celini, prekoračenju vekovnih tabua i rovova koje su postavile religije, kulture, istorijsko nasleđe… I zaista, ima li nečeg lošeg u tome? Naravno da ne! Ako su religije različiti putevi do Boga, a kulture izraz bogatstva ljudskog iskustva, onda je njihova intencija međusobno upoznavanje u totalitetu ljudskog ispunjenja kao suštine ispoljavanja humaniteta ljudskog bića. Pa u čemu je onda problem? Problem je u vekovnoj formuli – podeli, zavadi pa vladaj. Na toj podeli, nacionalnoj, verskoj, ideološkoj, rasnoj, kulturnoj… oduvek se lakše vladalo i manipulisalo stvarnim interesima.

Naravno, razlike uvek postoje, a demokratija podrazumeva pluralizam interesa, vrednosti, politika… Pa o čemu se ovde radi, ako već ovo posmatramo kroz jezik znakova i simbola? Radi se o gestu simboličkog pomirenja zavađenih svetova sa teškim istorijskim nasleđem. I upravo zato što jezik simbola teži nekoj opštosti, on dublje pogađa upravo tu kolektivnu i arhetipsku dimenziju iz koje izrastaju identiteti, verski, nacionalni, kulturni… A ovde je u pitanju politička poruka: pred nedužnim žrtvama, empatija je zajednička, i mlada Bošnjakinja skrhana tugom izražava svoje saučešće Srbinu koji je prihvata i pruža zaštitnički zagrljaj kao gest dubokog razumevanja. Vešta režija ili stvarni izraz bola? Naravno, stvarni izraz koji potvrđuje svoju simboličku predstavu.

Pozabavimo se malo samim identitetskim znacima i simbolima. Znak se u vizuelnoj percepciji očituje kroz jedno određeno, obično konvencijom utvrđeno značenje, dok simboli poseduju više značenja. U tom smislu, šajkača je etnički simbol, iako se u osnovi radi o vojničkoj kapi uvedenoj u srpsku vojsku 1870. godine iz Austrougarske kao zamena za grčki fes. Istovremeno će, prelazeći u mušku narodnu nošnju, postati znak nacionalnog obeležja Srba u Šumadiji, iako ne i Srba koji žive na drugim prostorima. Sa kokardom, simbol je Kraljevske vojske u otadžbini, odnosno četnika, kao simbola za genocid nad Bošnjacima, tako da šajkača sa kokardom nosi genocidno obeležje nad Bošnjacima. Hidžab je obeležje islamskog verozakona, šerijata pri odevanju žena pripadnica islamske vere. Međutim, mora se znati i sledeće – on postaje neka vrsta „uniforme“ kao izraz promene muslimanskog identiteta u islamistički kad su u pitanju žene, jer mnogi muslimanski narodi ga ne praktikuju, već imaju svoje narodne nošnje.

U pomenutoj sekvenci zagrljaja šajkače i hidžaba, dakle ovih identitetskih obeležja, vidimo i jedno poigravanje sa simbolima. Na šajkači mladića, umesto kokarde, nalazi se običan bedž, čime se menja sadržaj označenog simbola. Dakle, označavala bi Srbina, ali ne i četnika. A što se hidžaba tiče, žena koja ga nosi znala bi šta joj verske dogme nalažu – kako se treba ponašati. Dakle, ovde se radi o simbolima lišenim svojih stvarnih značenja, o četništvu bez četničke ideologije i o veri bez vere. Čist postmodernizam.

Simulakrum identiteta u simulakrumu „srpskog sveta“. Takođe je zanimljivo kako su na ovaj gest ovih studenata reagovali verski islamski krugovi. Kako se radi o vrlo podeljenoj zajednici, to su i reakcije bile u duhu ovih ovozemaljskih podela – i vera se može tumačiti shodno zemaljskim i političkim interesima, što najprostije rečeno znači da je nema. Ali recimo i to da je stvarni život uvek širi od svake religijske dogme, za utehu ovoj mladoj devojci.

Dakle, o čemu se ovde radi? O poruci da nam je potrebno zajedništvo i jedinstvo, otrežnjenje nad podelama kojima se manipulisalo. A slika stvarnosti danas je u eksplicitnom obliku vidljiva u ćaćilendu, što je tema po sebi. Dve Srbije stoje licem prema licu. Jedna nudi bratski zagrljaj u jedinstvu prema boljem sutra i druga koja poručuje kroz usta jednog Bošnjaka i muslimana da su četničke pesme „samo rodoljubive“, dok je Srbija samo jedna i jedinstvena. Biće da su u „Srpskom svetu“ i vera i nacija samo trice ideoloških konstrukta, dok su stranački i lični interesi jedini stvarni Bog. I zato, grlićemo se, baš ćemo se grliti, kako već neki poručiše. Zašto da ne! Uostalom, braća i treba da se grle i vole.

Autor je slikar iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.