Zagrljaj šajkače i hidžaba

Makar da u svojoj borbi za pravdu i istinu nisu nepogrešivi – te javnost, i to ona koja im je naklonjena, nestrpljiva da vidi nove akcije i rezultate, ne okleva da ih kazni negativnim opaskama, u smislu, dosta ste šetali i blokirali, dajte sada nešto konkretno – dve stvari su neporecive. Promenili su nas nabolje. I ušli u istoriju.

U subotu, 1. novembra, u Novom Sadu, dogodio se najveći komemorativni skup u istoriji Srbije. Osim besprekorne organizacije, nije bilo nikakvnih konkretnih akcija. Bila je tišina i bio je bol. Konkretne akcije izvodila je druga strana u pokušaju da zasmeta studentima u njihovim planovima za mirno i dostojanstveno obeležavanje godišnjice novosadske tragedije, da ih ismeje, omalovaži, uvredi – kao što je bio policijski pretres novopazarske grupe studenata kod Kosjerića, ili obustavljanje železničkog saobraćaja Beograd – Novi Sad usled dojava o bombama, navodnih ili stvarnih svejedno – svakako dolaze iz iste kuhinje.

Ali, to će za rezultat imati još jednu sliku u nizu onih što još od početka studentskog pokreta ilustruju klasičnu, iskonsku borbu dobra i zla: U nemogućnosti da zbog gužvi i svih sabotaža od strane vlasti stignu na vreme u Novi Sad, građani koji su automobilima krenuli na komemoraciju, zaustavili su svoja vozila u 11,52 i izašli iz njih, kako bi poštu stradalima odali tu, pored puta.

A kada već razmišljamo u kategorijama dobra i zla, i o tome šta nam stvarnost od slika i događaja isporučuje za istoriju – kako se odrediti prema rečenici predsednika ove države „A šta je u subotu, ima neka utakmica?“. Izgovorio je to odgovarajući na pitanje novinarke šta očekuje u subotu, hoće li sve proći mirno.

„Biće mnogo veći skup u Novom Sadu desetak dana kasnije“, i to nam je poručio iz Taškenta, potvrđujući da reč utakmica nije slučajno upotrebio kao veliki ljubitelj sporta i veliki graditelj fudbalskih stadiona od narodnih para, već da je spreman za takmičenje s narodom u svim mogućim akcijama i događajima, pa makar to bio i komemorativni skup. Dobijali smo od njih svakakve „kontre“, ali još nisu priredili kontrakomemorativno okupljanje.

U skladu s brojnim groteskama i bizarnostima u režiji ove vlasti, kad se pitaš živim li stvarni život ili sam lik u nekom distopijskom filmu, nije teško zamisliti hiljade ljudi dovedenih autobusima u Novi Sad, ucenjenih ili potkupljenih, pri čemu bi im se tog puta uz sendvič delio i crni flor da ga zakače za rever, kragnu.

Nije teško zamisliti ih kako pokunjeni, oborenih glava, sada i obeleženi, poslušni i duboko nesrećni, oplakujući i sebe same, pale sveće i polažu cveće ispred Železničke stanice, a potom kliču i aplaudiraju svom predsedniku koji će tom prilikom održati „prigodni“ govor. I održati lekciju o tome šta je pristojna Srbija svim „teroristima“, „ustašama“, „stranim plaćenicima“, „satanistima“ i ostalim „izdajnicima“ naše države, kojih, na sreću, nema mnogo, reći će.

Nemojte da vas zavaraju – poručiće sa bine – lažne, montirane slike nepreglednih kolona ljudi koji pešače kroz celu Srbiju ka Novom Sadu, a kakve ste mogli da vidite samo na onim neprijateljskim televizijama koje sam odavno mogao da ugasim, da sam to želeo. Ali, šta ćete, nisam, demokratija… I nemojte da vas prave ludima kako je ova nadstrešnica pala zbog korupcije, reći će. Pala je od ruke terorista iz njihovih redova. Kako bi optužili državu i to iskoristili kao povod za obojenu revoluciju.

A o borbi dobra i zla možda najbolje svedoče slike studenata iz Novog Pazara kako uporno hodaju utvrđenom trasom dugom 400 kilometara, dok ih sa režimskih propagandnih televizija sustižu rafali poganih reči, te tako čusmo da su „islamski ekstremisti“, „zabrađeni Hamasovci“, „ekstremistička manjina koja hoće da zapali Rašku oblast“. A zapravo su zapalili celu Srbiju, ali svojom ljubavlju. Manastir Studenica otvorio im je svoje kapije. Društvene mreže napunile su se fotografijama za istoriju. Na jednoj od njih je zagrljaj mladića sa šajkačom i devojke sa hidžabom.

Na drugoj slici je susret Merime iz Novog Pazara, lepog, ozarenog lica uokvirenog crnom maramom, nasmejanih, suznih očiju, i ratnog veterana koji širi ruke ka njoj. Fotografija koja obesmišljava ne samo svaki sukob i rat, verski, nacionalni, svejedno, koji je vođen na ovim prostorima ili bilo gde i bilo kada u svetu, nego i svako zlo i svaku mržnju koja za povod ima bilo kakvu različitost. Da, razlikujemo se, po veri, naciji, boji kože, seksualnom, političkom opredeljenju, ali valjda je važno samo jedno: jesmo ili nismo ljudi.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.