„Humanitarni centar“

Od očigledne činjenice da sistem zaštite i spasavanja u Srbiji praktično ne postoji, mnogo više zabrinjava činjenica da je dobar deo javnosti, i političke i stručne, izgleda digao ruke od ideje da se uopšte formira ozbiljan sistem koji će biti u funkciji prevencije katastrofa i spašavanja ljudskih života, kada do katastrofa ipak dođe. Suštinu nevolje je Predrag Marić objasnio u jednoj rečenici: „Dok gasimo i spašavamo, Vlada nas tapše po ramenu, kada dođe do raspodele budžeta, za nas nema para.“

Mislim da je pravi trenutak da sadašnje vlastodršce podsetimo na Tomasa Hobsa, koji je tvrdio da je osnovni zadatak svake zakonite i humane vlade da zaštiti svoje stanovništvo. Hobs je tvrdio da je bezbednost ljudi vrhovni zakon za svakog vladara. Dužnost vlade da zaštiti građanstvo je obaveza u okviru prirodnog zakona. Hobs tvrdi da onaj ko ima moć, i tu moć koristi za druge ciljeve, a ne za bezbednost i dobrobit naroda, postupa protiv interesa mira i protiv zakona prirode. Bezbednost je razlog zbog koga se ljudi potčinjavaju državi, ljudi su svoju apsolutnu slobodu menjali za bezbednost. Ako nema bezbednosti, ljudi će odbiti da se potčinjavaju državnom autoritetu – a to je direktan put u anarhiju.

Pružanje pune bezbednosti stanovništvu jeste prva i osnovna dužnost svake zakonite vlade. Ukoliko našem stanovništvu neka druga vlada treba da pruži bezbednost, onda suverenost nad našim stanovništvom i našom teritorijom ima ta vlada. Vlada koja suverenost nad svojom teritorijom i stanovništvom prepusti nekoj drugoj vladi, bez otpora, jeste izdajnička vlada! Drugim rečima, naši nekadašnji vlastodršci koji su potpisali ugovor sa Rusijom o formiranju zajedničkog humanitarnog centra, izgleda su imali nameru da Rusima povere brigu o bezbednosti našeg naroda, a izgleda da im je ideja da Rusiji daju mnogo više, zbog čega – ostaje da pogađamo.

Aktuelni požari su pokazali da takav centar ne postoji, uprkos tome što je nekoliko puta svečano otvaran. Humanitarni centar, ako je verovati ondašnjem ministru unutrašnjih poslova, trebalo je da obezbedni Srbiji i drugim državama regiona, hitno reagovanje na svaku prirodnu ili tehničku katastrofu. Prema pisanju štampe taj centar je operativan već duže vreme, međutim kada je došlo stani-pani, pokazalo se da tako nešto ne postoji i da smo morali da podnosimo zahtev za intervenciju ruskih vazduhoplova kao i bilo koja druga država. Koliko nas košta „bratska pomoć“ verovatno nikada nećemo saznati, a bilo bi veoma interesantno u svetlu novca koji nam je potreban da vlastiti sistem dovedemo u koliko-toliko pristojno stanje. U svojim ranijim kolumnama, kada se „humanitarni centar“ formirao, obećao sam da ću ga krečiti svake godine o svom trošku, čim se formira, a moja ponuda stoji i dalje!

Sve „patrijote“ koji raspravljaju da li bi bilo bolje da nam požare gase Rusi ili Amerikanci, pitam šta misle o ideji da se sami osposobimo da rešavamo svoje probleme. Predrag Marić navodi da je neophodan hitan prijem 500 vatrogasaca, (do optimalnog broja nedostaje nam još 4000!), potrebno je kupiti 10 novih kamiona-cisterni, bar jedan višenamenski helikopter, sve u svemu mnogo manje novca nego što odnese jedna jedina prirodna katastrofa. Kupovina bedema za zaštitu od poplava iznosi milion evra, a može spasiti stotine miliona. Da podsetim, za onog lika što se tukao po Americi smo platili skoro toliko. Zbog čega nismo nabavili letelice i zašto imamo ovakav sistem protivgradne zaštite pisaće u nekim narednim brojevima moje kolege sa Međunarodnog instituta za bezbednost, koje se bave istraživanjem korupcije.

Što se tiče „humanitarnog centra“ u Nišu, tamo, dragi moji, nema ničeg. Oni koji maštaju rusku vojnu bazu, treba da znaju da se i Rusi pitaju o tome, a ako Rusi hoće da tamo stvarno instaliraju svoju bazu, moraće da dobiju saglasnost SAD, a red bi bio da se i naš narod na referendumu pita da li želi da svoj suverenitet prenese na nekog drugog.

Autor je programski direktor Međunarodnog instituta za bezbednost