I kad smo bili najjača stranka većina Srbije nije bila za SPO

Polazne loše pretpostavke za rad na obnovi same obnove izazvane godinama stagnacije i osipanja političkog uticaja su i dalje prisutne, ali i neverovatno iskomplikovane sveopštom političkom destabilizacijom u Srbiji nakon 1. novembra prošle godine i pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici.

Smrt šesnaest naših građana je činjenica koja bi, sama po sebi, uticala na sve nas, a započeti politički protesti koji i dan danas traju samo su dodatno pokazali one probleme koje svaki građanin Srbije zna, vidi i oseća već dugo. Traje to mnogo duže od ovih deset meseci. I onda, u situaciji u kojoj se od početka insistira na nestranačkom obliku protesta, kao i uz naglašavanje da postoji reakcija državnih organa i institucija (a ne vladajućih stranaka), kako da započnete rad na reorganizaciji stranke, na pozicioniranju, na ponovnom medijskom usponu i popravljanju slike o vama?

Veoma teško, pogotovo ukoliko svesno i racionalno odaberete da se i u ovakvim okolnostima držite sopstvenog programa i sopstvenih vrednosti koje se prečesto sukobljavaju sa voljom ogromne većine stanovnika naše zemlje. Koliko god SPO bio tokom istorije najjača opoziciona stranka (a samim tim i najpopularnija) činjenica je da ni u najslavnijim našim danima većina Srbije nije bila za nas. Nisu nas razumeli, nisu nas podržavali i nisu glasali za nas i naša rešenja. Glasali su građani Srbije često za zablude koje su nas sve zajedno koštale mnogo.

Ali su bile lepše upakovane, bolje reklamirane, više podržavane od sistema. Naši lekovi bili su gorki, naše terapije delovale su bolno. Verujem da smo svi zajedno danas u ovoj neizdrživoj situaciji upravo i iz tog razloga. Pogrešni izbori uvek stignu na naplatu.

U decembru prošle godine sam pozvao da vlast stane na stranu pobunjenih građana – studenata i da se podrže njihovi zahtevi za nezavisnim i pravednim radom institucija naše države. Nije stigao odgovor. Ali, od tada do danas vidimo da je za pobunjene građane postalo skoro potpuno nebitno kako uopšte rade te institucije. U prvi plan sve više izbijaju anarhični modeli ukidanja institucija, a najčešće jedina reakcija države bila je kroz delovanje jedne institucije – policije.
Pozvali smo početkom godine i na uspostavljanje dijaloga između političkih subjekata u zemlji.

Osećao sam da je krajnje vreme da se i stranke vlasti i stranke opozicije trgnu i uspostave mehanizme razgovora i postizanja društvenog konsenzusa prihvatljivog za najveći broj građana. Kada objedinite birače vlasti i svih stranaka opozicije dobijate u zbiru sigurno bar dvotrećinsko biračko telo. Preostali deo građana spada u red ili apatičnih ili anarhičnih koje isto treba razumeti, čuti i pokušati uključiti u izborne tokove.

Ali, svakako bismo na taj način omogućili kvalitetnu reprezentativnost i prihvatljivost takvim dijalogom usvojenih rešenja. Ni iz opozicije ni iz vlasti niko na ovu ideju nije reagovao. Svima su rovovi bili draži. A od ušančenosti i rovovske političke borbe stigli smo do stvarnih frontova na ulicama naših gradova. Sve češće se sasvim nonšalantno i javno pominje i otvoreni građanski oružani sukob. Kojih građana? Ko će se tući i ubijati? Za šta ili za koga? Šta bi Srbiji takav sukob doneo? Kakvo rešenje?

Davno sam u jednom intervjuu rekao da ako Srbija nestane nije ni bitno šta će biti sa SPO. I dalje isto mislim. Ne sme nijedna stranka da bude važnija od svih naših građana i naše države. Ne sme nijedan pojedinac ili grupa da misle da su njihovi stavovi i mišljenja izraz volje čitave države. Sa takvom praksom i takvim načinom razmišljanja mora da se prestane ako želimo normalnu državu 21. veka. Ne treba nama Mesija, treba nam sistem. Sistem koji štiti svakoga od nas. Ne većinu, ne manjinu, nego svakoga pojedinačno pa samim tim sve. Utopistički zvuči, ali je to potrebno svima.

SPO je, eto, proteklu godinu pokušao da bude glas razložne, državotvorne misli. Pokušali smo da svima ukažemo na naše nacionalne i političke greške. Pokazujemo kako i unutar stranaka može biti slobode različitog mišljenja, različitih stavova, ali jasnog principa da su vrednosti slobode, nacionalnog dostojanstva, ljudskih prava i izgradnje pravne države – neprikosnovene. Samo iz njih može da izvire jasan politički program za koji se vredi boriti. Nedavno smo predložili organizovanje Okruglog stola o izbornim uslovima, ni na to reakcije političkih činilaca nema.

Priželjkivao sam borbu ideja a prečesto bio svedok borbe ličnosti i pokušaja degradacije čoveka. Protekla je jedna godina a kao da je prošao samo jedan dan. Istovremeno, kao da je u prethodnih 365 dana proletelo nekoliko godina. Paradoks vremena u Srbiji traje već decenijama. Kao da smo istovremeno i u 1941. i u 1991. i u 2001. i u 2031. godini.

Zato nam se čini da čitajući program SPO možemo ponovo da ponudimo svima brzo i efikasno rešenje pat pozicije političkog sistema Srbije. Republikanski model vladavine zacrtan 1945. a modifikovan 1990. nije nam doneo funkcionalnu, pravednu, modernu državu. Svaki predsednik Republike je manje-više težio da bude knjaz, kralj ili car. Pri tome stalno prizivajući samo svoje biračko telo kao izvor svoje vlasti i svog suvereniteta. Iskrivili smo republiku tako da nas podseća na monarhiju pa sad nemamo ni ono što smo tokom istorije imali, niti ono čemu su stvaraoci republika širom sveta težili. Autoritarnost i javna stvar jednostavno ne idu ruku pod ruku. Prekinimo sa svojim eksperimentima koji nas koštaju pre svega naše glave.

Reforma lokalne samouprave, nasleđene iz jednopartijske države a modifikovane tako da ne funkcioniše već da otežava život lokalne zajednice, je nužnost. Decentralizujmo Srbiju. Izmenimo izborni zakon za organe tako reformisane samouprave. Većinski birajmo gradonačelnike i mala, a funkcionalna opštinska veća. Na državnom nivou uvedimo više izbornih jedinica i pretvorimo parlament u reprezentativno telo građana a ne samo političkih stranaka odn. političkih lidera. Uvedimo regionalne parlamente koji će se baviti regionalnim temama. Uvedimo dvodomnu skupštinu Srbije gde će se čuti glasovi predstavnika građana i glasovi predstavnika regiona.

Restaurirajmo monarhiju! Neophodna nam je bar jedna državna institucija koja ne zavisi od izbora, od mandata, od odnosa trenutne većine i trenutne manjine, od rejtinga u ovim ili onim medijima, od volje ove ili one službe, ove ili one svetske sile. Institucija koja spaja prošlost sa budućnošću. Vladar koji je zainteresovan da država bude stabilna ili da napreduje kako bi svom nasledniku u amanet ostavio dobru polaznu osnovu.

A ne da moto svakog našeg vladara bude „Posle mene, potop“. Takav moto je doprineo padu monarhije u Francuskoj i stvaranju Republike. Neka to, ovoga puta, pokrene talas novog života Kraljevine Srbije kao ustavne, parlamentarne, savremene, evropske monarhije. SPO se za to bori od svog prvog dana postojanja.

Dakle, prošla je prva godina mog mandata na mestu predsednika Srpskog pokreta obnove. Uskoro nam slede krupne političke odluke. Međutim, u momentu društvenih turbulencija u kakvom živimo svaka stranačka borba često deluje efemerno. Osim ako nije u funkciji pronalaženja rešenja za probleme građana. Zato sam ovo i napisao. Rešenja postoje.

Prekinimo svi sa proizvodnjom mržnje, uzdržimo se od teških reči, neka svaki batinaš i nasilnik, nebitno koga podržava, odgovara zbog učestvovanja u nasilju a neka svako ko na bilo koji način želi da popravi Srbiju dobije priliku da to slobodno i javno govori i da ga zbog toga niko ne vređa i ne napada. Samo tako doći ćemo do društvenog saglasja u kakvoj zemlji želimo da živimo. A tada, nadam se da će biti dovoljno mudrosti da se konačno naprave pravilni izbori.

Autor je predsednik SPO

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.