I plate i ekonomija na silaznoj putanji

Manja je i od prošlogodišnje decembarske prosečne plate koja je iznosila 108.312 dinara. Dakle, ne radi se samo o usporavanju rasta već i o padu prosečne plate u odnosu na prethodne mesece. Pala je i medijalna zarada u odnosu na prethodni mesec sa 85.000 dinara na 83.535 dinara.

Usporavanje rasta prosečne plate u odnosu na prethodne mesece ili poslednji mesec prethodne godine, što je naš slučaj ove godine, ozbiljno brine, osim u jednom slučaju. Kada naglo pada inflacija, u kom slučaju plate mogu sporije da rastu bez negativnih posledica u pogledu njihove kupovne moći. Pogotovo uz visok realni (u stalnim cenama) rast bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Na primer, pri realnom rastu BDP-a od šest odsto uz inflaciju od, recimo, dva odsto, BDP bi porastao za 8,1 odsto. Shodno zlatnom ekonomskom pravilu – jednakog rasta BDP-a i plata, porasle bi nominalno za svega 8,1 odsto, ali realno za čitavih šest odsto. Realan rast plate od šest odsto znači i toliki rast njene kupovne moći.

Dakle, nebitan je nominalni rast plata, već realni koji prvenstveno zavisi od realnog rasta BDP-a. I tu je naš ovogodišnji problem sa platama, koji ozbiljno upozorava. Velika je verovatnoća da se ovo usporavanje nastavi.

Zašto? Mnogo je razloga. Zajedničko im je manji realni rast BDP-a od očekivanog. Ovogodišnji budžet je zasnovan na realnom rastu BDP-a od 4,2 odsto, a mala je verovatnoća da premaši 2,6 odsto, što je za trećinu manje od prošlogodišnjih 3,9 odsto. Tome su razlog i političke prilike u zemlji, pa i efekti suše, zastoj u realizaciji većine započetih infrastrukturnih investicija, te stagnacija u građevinarstu, pa i pad pojedinih usluga, posebno turističkih. Ipak više zabrinjava ono što dolazi spolja.

Pad evropske proizvodnje i prodaje u automobilskoj industriji, hibridnih i električnih vozila, a naročito tradicionalnih vozila za koje uglavnom radi srpska industrija, je više nego očigledan. Priliv stranih investicija je prepolovljen, a manjak domaćih privatnih investicija je odavno važna karakteristika naše ekonomije. Evidentan je pad doznaka iz inostranstva i veći odliv deviza po osnovu dividendi, što znatno uvećava deficit tekućeg računa platnog bilansa. O problemima u oblasti energetike i da ne govorimo.

Problem je što je malo šta od navedenog kratkoročnog karaktera. Čak i u boljim vremenskim prilikama, pa i primetno većim podsticajima, zbog zabrinjavajućeg stanja u poljoprivredi, a naročito stočarstvu, ne možemo očekivati da proizvodnja hrane uskoro bude jedan od značajnijih faktora ekonomske stabilnosti i neophodne suverenosti Srbije u kreiranju svoje razvojne politike. A to je veliko razvojno ograničenje. A tek strane investicije.

Onakve kakve su dolazile, uglavnom niskoprofitne i tehnološki inferiorne, više ni u Srbiji ne mogu obezbediti uslove pod kojima su do sada funkcionisale. Niti imamo dovoljno radne snage, pogotovo jeftine i pored niskih zarada većine zaposlenih, niti im možemo ponuditi ostale uslove obilato nuđene. Počev od prodaje u bescenje zemljišta i druge imovine, velikih budžetskih subvencija i drugo. A zbog geopolitičkih i ekonomskih promena u svetu uopšte, i krize u evropskoj ekonomiji nema dovoljno spremnosti za nova ulaganja. Više ima razloga za ukidanje delova postojeće proizvodnje, čega je sve više, ne samo kod nas.

Sad da se vratim na avgustovsku prosečnu platu koja je iznosila oko 900 evra, dok je prosečna penzija i dalje 433 evra ili oko 48 odsto prosečne plate. Zamislimo koliko je tek sada, pri vremenskoj distanci od svega 28 meseci, besmisleno i neodgovorno davno dato obećanje da će prosečna plata krajem 2027. godine iznositi 1.400, a prosečna penzija 650 evra, što je povećanje u odnosu na sadašnji nivo za 55,5 odnosno 50 odsto.

Toliki porast plata moguć je samo uz godišnju inflaciju od 15 odsto i da evro dotad padne na 100 dinara (105.590 x 115 x 115 : 100 = 1.400 evra). Drugih mogućnosti za toliki rast plata i penzija u ovakvoj ekonomiji nema. DŽabe, to obećanje se i dalje ponavlja. A što da ne, kad se i dalje dobro prima kod većine.

Nažalost, razumniji je strah da se u te dve godine još više osete sve greške primenjenog razvojnog modela. Zasnovanog na tuđim sredstvima i prodaji onog što se ne prodaje.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.