Saudijska Arabija se uglavnom doživljava kao vodeća protivnica „arapskog proleća“, ali u stvarnosti, reakcija te kraljevine utemeljena je na načelu stabilnosti, koje je dugo prisutno u njenoj spoljnoj i unutrašnjoj politici. Saudijci ne žele da antisaudijske snage, uključujući neprijatelje poput Irana i Al Kaide, osnaže uticaj na Bliskom istoku. Neki stariji saudijski lideri već su „gledali taj film“.
Tokom nacionalnih revolucija koje su se odigrale pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, inspirisane događajima iz Egipta u doba vladavine Gamela Nasera, gotovo da je svrgnuta dinastija Sauda. Ipak, stiče se utisak da su saudijski prinčevi shvatili da se nešto istinski promenilo na Bliskom istoku, odnosno da mlađa generacija Arapa više nije spremna da prihvati korumpirane i brutalne vlade, koje ne snose odgovornost za svoja dela.
Saudijska Arabija, samoproklamovani bedem islamskog konzervativizma, gde narodna demokratija nikada nije smatrana zakonskim oblikom vlasti, bila je čak agresivnija u pojedinim domenima nego u drugim. Na domaćem terenu, kraljevska porodica je brzo reagovala, proglasivši zabranu javnih demonstracija i dela građanske neposlušnosti. Tradicionalno tumačenje islama u toj državi podrazumeva političku legitimnost načina na koji vladar sprovodi zakone, a njegovi podanici dužni su da mu pokažu pokornost u skladu sa šerijatskim verskim zakonom.
Dakle, disidentstvo, u slučaju da se pojavi, treba uvek da bude u formi dobronamernog saveta koji se daje vladaru na privatnom sastanku. Javne demonstracije disidenata doživljavaju se kao nešto što nije u skladu sa islamom, jer podstiču podele i vode ka građanskom ratu. Najviši savet saudijskih ulema nedavno je objavio da su demonstracije antiislamske. Suočeni sa mogućnošću masovnih protesta zakazanih za 11. mart, takozvanim „Danom besa“, saudijski vladari rasporedili su veliki broj pripadnika snaga bezbednosti na ulice.
Oni su, takođe, odigrali na „kartu šiita“, što je predstavljalo delotvoran adut u Saudijskoj Arabiji gde suniti čine većinsko stanovništvo. Vladari te države su tvrdili da su javne proteste širom regiona podstakli šiiti u Iranu, kao i da su demonstracije antisunitske. Pretnja zvana haos, koja je sada evidentna u Libiji, Siriji i Jemenu, takođe je išla na ruku vladajućoj dinastiji koja je dugo na vlasti u Saudijskoj Arabiji i njeno obećanje da će biti održana stabilnost predstavlja jedan od preduslova održavanja na tronu.
Opsežni vladin paket subvencija takođe je osmišljen u cilju održavanja mira na domaćem terenu. Iznenada, sredstva u vrednosti od 130 milijardi dolara izdvojena su za projekte koji će biti sprovedeni u delo u narednih pet godina. Povećane su plate svim zaposlenima u javnoj službi, koji čine većinu radne snage u državi, i otvorena su nova radna mesta. Kralj Abdulah obećao je izgradnju velikog broja stambenih objekata, što predstavlja značajan gest u zemlji gde mladi ljudi, naročito oni koji su nedavno stupili u brak, nemaju veliki pristup tržištu nekretnina.
U susednom Bahreinu, Saudijci su takođe brzo zaštitili manjinski sunitski režim od plime protesta koje su predvodili predstavnici šiitske većine. Saudijske trupe su umarširale u Bahrein pod zastavom Saveta za zalivsku saradnju, a saudijski vladari dali su jasne smernice tamošnjim vlastima da počnu da primenjuju politiku gvozdene pesnice prema demonstrantima, ponovo istakavši da je „zli“ Iran umešao prste i da podriva tu državu.
Nesumnjivo, Saudijci veruju da bi Bahrein koji bi predvodili šiiti vodio ka dominaciji Irana u njihovom bliskom susedstvu. Stoga, Saudijska Arabija je obećala da će tokom naredne decenije dati Bahreinu sredstva u vrednosti deset milijardi dolara. Slična finansijska pomoć obećana je i Omanu i Jordanu, saudijskim saveznicima. Kada je reč o Libiji i Siriji, Saudijci nisu dali mnogo komentara, jer možda nisu želeli da se priklone gubitničkoj strani u neizvesnim okolnostima. Ta kraljevina ne gaji simpatije prema libijskom lideru Muameru el Gadafiju, koji je pokušao da ubije kralja Abdulaha i vodio snažnu antisaudijsku propagandu tokom jedne decenije. Saudijci bi svakako želeli da vide Gadafija svrgnutog, ali nemaju nikakav interes kada je reč o ishodu pobune u Libiji.
Saudijska Arabija prezire i sirijskog predsednika Bašara al Asada zbog njegovog savezništva sa Iranom i dvoličnosti prema Libanu. Ali, njegovim padom Saudijci bi se suočili sa rizikom da Muslimanska braća preuzmu vlast. Što je još gore, postojala bi opasnost da u Siriji zavlada haos, u kojem bi se našao i Liban, a možda i širi region.
Autor je profesor na Univerzitetu Prinston
Copyright: Project Syndicate, 2011.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
