„Imam hiljadu razloga da mrzim Srbe, i samo jedan da ih volim“

Pošto nisam političar, govorim u svoje ime i na osnovu vlastitog iskustva. Bio sam u mnogim zemljama Evrope, ali nikada nisam bio u Srbiji. Moje detinjstvo je bilo traumatično upravo zbog monstruoznosti srpskog režima na prostoru Kosova. Ne želim personalizovati pismo, jer traumatično iskustvo tog režima i zbog tog režima, neko više a neko manje, imali su svi kosovski Albanci, ali želim da kažem da imam hiljadu razloga da mrzim Srbe, i samo jedan da ih volim. I odlučio sam da se držim tog jedinog razloga. Koji je taj razlog?

Budućnost! Nemamo budućnosti dok se ne sprijateljimo.

Jedan je naš pesnik rekao da „u inat jedan drugome smo se rodili“. Ovaj inat ili bes je poreklo našeg neprijateljstva. Sada već znamo da mržnja jedni prema drugima ima svoje poreklo, istoriju i svoju ravnotežu. Ostavimo prva dva, pogledajmo samo treće: ravnotežu! Ona je bila pun tlačenja, premlaćivanje, ubistava, ratovi, silovanja, masakra, plača i trauma. Naše države se psuju i naoružavaju , nije važno ko oštri zube a ko se sprema da ih slomi. Pisci, umetnici, naučnici, intelektualci i novinari moraju ustati na noge, jer nažalost, gluposti i avanture vlastodržaca uvek plaćaju obični građani.

Do 1999. godine bili smo obuzeti amokom, mrzili smo jedni druge do smrti; vi ste nas mrzili jer ste bili žrtva duge istorijske propagande, dok mi smo vas mrzili jer smo bili žrtva tiranijske politike. Vi možete i dalje smatrati Kosovo vašom kolevkom, mi ćemo ga braniti kao našu kolevku, ali kolevka je za bebe. Koristeći simbole poput „Jerusalima“ i „kolevke“, mi se samo svađamo. Vreme je da svetu pokažemo da smo porasli. Mi ne smemo da gledamo samo na juče i danas. Naša prošlost i sadašnjost pune su svađe i uvreda, batina i krvi. Često sam čuo Srbe (i neke koji se nazivaju piscima) kako kažu da je Kosovo za njih sveto, da je to Jerusalim Srbije. Ali istina je da Kosovo nije ni sveto, ni Jerusalim, ni Srbija.

Razumem da naša država, koja nekoliko vekova nosi ime vašeg jezika, stvara pomešan osećaj kako kod vas i tako i kod nas. Svugde. Ali to je najmanji i najlakši problem da se reši, posebno kada znamo kako se zvala prije dolaska slavenskih plemena. Ozbiljni problemi su normalna interakcija i uvažavanje jedni druge. Vi ste Srbi, mi smo Albanci, ali obe strane su ljudi, ili barem tako želimo biti od sada pa na dalje.

Napisao sam roman koji bi trebalo da čitate kod vas. Taj roman je moja „Gernika“. O toj boli sam ja pisao, ali vi ste je prouzrokovali. Iako smo komšije, put mog romana do Srbije je najudaljeniji. U početku, nakon što je objavljen na albanskom, niko u Srbiji nije pristao da ga prevede, jer su se bojali da je najmanje što im se može desiti da budu otpušteni sa posla.

Nakon što je pronađen prevodilac, koji živi na Kosovu, krenuli su napori da se pronađe izdavač u Srbiji. Nijedan nije pronađen. Čak nam je i izdavač iz druge susedne zemlje rekao da smo ludi što verujemo da će se ovom romanu dozvoliti objavljivanje u Srbiji. Nikada nisam osećao mržnju prema srpskom narodu, ali sam počeo osećati sažaljenje. Žalim vas, što sada, kada mi uživamo više od četvrt veka slobode, vi i dalje živite u istom režimu, koji opstaje zahvaljujući propagandi, brinući se po svaku cenu da istina ne stigne do njegovih građana.

Srbija je počinila genocid (i) kod nas. Pre nekoliko vekova, i Albanci (muslimani) su takođe činili zločine nad Srbima na Kosovu, uključujući etničko čišćenje. U posljednjem ratu, kao u svakom ratu, zločini su počinjeni sa obe strane, ali zločini počinjeni nad nama su neuporedivo veći. Vi se dičite da ste se borili protiv osmanskog osvajača, kada ste se u zajedničkoj bici u Kosovo Polju, 1389. godine, zajedno sa nama (predvođenim vama) borili protiv Osmanskog carstva, ali zaboravljate, ili se pretvarate da zaboravljate, drugu bitku, oko šezdeset godina kasnije, kada je Hunjadi, takođe u Kosovo Polju, izgubio bitku protiv Osmanlija, nakon što je vaš Branković sprečio našeg Skenderbega da mu priskoči u pomoć. Svakako, Albanci su se odupirali četvrt stoljeća pod vodstvom Skenderbega, ali su se nakon njega predali, bili pokoreni i preobraćeni.

Kao ljudsko biće, ne versko, niti nacionalno, ponekad zamišljam: ukoliko osmanski (turski) klinovi, kakvi su Albanija, Kosovo, Severna Makedonija (pola albansko) i Bosna naspram Evrope,hipotetički vratili u prethodnoj religiji? Takva Evropa bi bila potpuno hrišćanska, tada bi remetilački faktor za kontinent bilo pravoslavno područje, odnosno istočno hrišćanstvo.

Dakle, muslimani izlaze iz igre, i rat ostaje unutar hrišćanstva (katolicizam protiv pravoslavlja), gde bi glavni destabilizirajući faktor u Evropi ostala Srbija, kao pijun ruske supersile. To jest, čini se da, ako bi Albanci prešli u hrišćanstvo, Evropa bila više integrativna prema njima, i potencijalne zone opasnosti ostale bi pravoslavne države. Naravno, to možemo samo da sanjamo, jer Kosovo, koje zvanično ima 91 posto Albanaca, sada zvanično ima 93 posto vernika muslimana i, trenutno, može se nazvati ne samo najmuslimanska republika na evropskom kontinentu, već i svojevrsnim islamskim Vatikanom Evrope.

Iako evropski intelektualci veruju da bi Evropa treba da bude laička, politička stvarnost pokazuje odlučnost za očuvanje svog identitet sa kršćanskom pozadinom. Stoga se pretpostavlja da će, na evropskom kontinentu, Kosovo uvek biti potlačeno mesto. Ja, budući da imam neutralan stav prema religijama, ne mogu reći da li je islam dobar ili loš, ali u očima Evrope on deluje opasno, preteći i destabilizujući, jer ugrožava njenu kompaktnost.

Evropa, bila hrišćanska ili laička, uvek će odbaciti islam, jer je to opasnost i za njen hrišćanski identitet i za njen sekularni identitet. Ponekad može biti razumevanje prema njemu, prihvatanje istog – nikada. Posljednjih godina mi smo se čvrsto pozicionirali u ovaj deo nikada, baš kao što ste se i vi čvrsto pozicionirali u svom vizantskom identitetu koji je izgubio bitku od srednjeg veka i nikada se neće okrepiti. Dakle, i vi ste deo beznadežnog interesa – nikada.

Prevod: Fahri Musliu

POSLEDNJI DEO OBJAVLJUJEMO SLEDEĆE SUBOTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.