Živeli smo neko srećno vreme na Kosovu

Pitam se: da li sam bila dovoljno hrabra da kažem istinu o sebi, o Kosovu onakvom kakvim sam ga doživela kroz svoje rođenje, odrastanje, obrazovanje, profesionalnu karijeru? Da li sam se o njega ogrešila? Zaboravila da prenesem istinu? Da li sam nešto prećutala?

Sećanja naviru… Već vidim sebe kako sedim ispod bagrema porodične kuće sa najboljim komšijom iz susednog sela. Moj drug sa kojim sam volela da delim trpezu bio je zapravo izmučeni nadničar koji je već zakoračio u petu deceniju. A ja razmažena jedinica (jedina u oca i majke) koja je umislila da je ceo svet njen (iako sam imala samo pet godina).

I sad zamišljam kako Ajvaz prostire beli stolnjak na zelenu travu i sa osmehom na licu ređa, najpre lepinju ispod sača, a onda i moju omiljenu poslasticu: papriku sa sirom od bivolica (crna goveda koje su gajile moje komšije Albanci).

Raširenih očiju gledam sve te đakonije i s nestrpljenjem čekam da me ponudi. I svaki put je isto: podiže glavu i s neverovatnim osmehom kaže: „Hajde da ručamo“. Pa ko ne bi uživao u ovakvom obedu punom iskonske dobrote, očinske ljubavi, nežnosti kojom stariji nude svoja pokoljenja. Jedem i ne dišem.

Utom stiže moja baka, ponosna Crnogorka, i počinje blago da me grdi što jedem Ajvazov ručak. „Zar pored ovoliko hrane koju imamo ti jedeš to malo njegove užine? Greota“. Nisam žalila jer sam znala da njemu ne smeta. Nije voleo da jede sam i bio je srećan kad sam mu pravila društvo.

Moja baka je imala dobru dušu i bila sam sigurna da će ga dobro nagraditi za svakodnevni fruštuk. Osim dnevnice spakovaće mu i koje kilo brašna. Ajvaz se brašnu radovao više nego novcu. „Tako ću lakše decu nahraniti“, govorio je.

U stvari, cela njegova porodica je radila za nas. Imali smo veliko imanje, plodne njive, zelene pašnjake, šume. Nekoliko desetina hektara prirodnog bogatstva.

Živeli smo neko srećno vreme. Imali smo dobre komšije. Naše prijateljstvo nije poznavalo granice, iako smo živeli na samoj administrativnoj granici. Pomagali smo jedni druge. Sve je bilo kao u bajci. Ništa nam više nije bilo potrebno.

„Zemlja pripada onome ko na njoj živi“, govorila bi moja baka sa nekom setom. Bio je neki grč na njenom licu dok je to izgovarala. Bežala je ona od strašnih ratova… „Lako uđe đavo u čoveka“, govorila je.

I desilo se neko nevreme… Moje komšije više nisu dolazile. Neka prećutna distanca stvorila se između nas. Niko ništa nije pitao. Ni mi. Ni oni. Ćutali smo.

Trajalo je to dugo. Vakum straha i beznađa uvukao se pod kožu i njima i nama. Kosa nam se dizala na glavi od „njihove“ i „naše“ propagande koja je pozivala na krvoproliće. Huškala je vlast na nekakvu osvetu. Mirisalo je na odmazdu naših života. Prihvatili smo prljavu politiku i njihove i naše vlasti. I oni. I mi. Posegli smo za mržnjom.

Ipak, ljudskost naših komšija pomogla nam je jednog jutra da spasimo živu glavu. Ostalo nismo spasili. Ni tada, ni sada.

Otišli smo bez reči. Kojekude. I oni. I mi.

Taj suživot koji smo imali nekad ostao je da lebdi negde iznad naših glava. Bili smo ga svesni. Nismo ga nikad zaboravili. Ali, trebalo je da prođe vreme. Morali smo da zaboravimo gadne godine kada je svako hteo „samo svoje“.

Kao studentkinja Fakulteta političkih nauka (politikološki smer) imala sam hiljadu i jedno pitanje. Glavno je ipak bilo: Šta bi s mojim Kosovom? Gde se dede na mapi Balkana? Gde su moje dobre komšije s kojima sam delila isti hleb?

Tražila sam i njih i sebe u takozvanoj tampon zoni. Zvala sam je zona sumraka jer u njoj niko nije bio bezbedan. Smeštena na pograničnom području između Ajkobile i Radan planine opako je upozoravala na opasnost. Doduše, nije mi bilo jasno odakla ona dolazi: od „naših“ ili „njihovih“.

Setih se bakinih reči: „Zemlja pripada onome ko na njoj živi“. Ako na ovoj zemlji ne živi niko, čija je onda ona? Ničija. Zašto onda nismo više dobre komšije kao nekada?

O zemlji niko više nije brinuo, bake više nije bilo. Sve je bilo pusto, korov se svuda probijao. Trava je vapila za košenjem, putevi su zarasli, jedva su se nazirali. Nisam mogla sama da kosim i žanjem. Opet su mi bile potrebne komšije. Morali su da mi pomognu da od ove zemlje, koja je moja samo na papiru, ponovo stvorimo plodne oranice.

Ova zemlja je sada morala da prehrani mene i moju porodicu. Sve bi trebalo da bude kao ranije. Ali, nije. Zamenili smo uloge. Moja porodica je sada zavisila od komšijske ljudskosti i džaka brašna. Džabe hektari kad nema ko da ih obrađuje.

Potražila sam komšije i zamolila ih da ubuduće obrađuju zemlju, a setvu ćemo deliti po dogovoru. Prihvatili su. Dobri, sada prosedi starac Ismail, iz Mutivode, sela nadomak mog zavičaja, razumeo je da je meni sada potrebna ista ona pomoć i podrška koju je svojevremeno moja porodica pružala njegovoj. Pomogao mi je. Hvala mu.

Na fakultetu sam dobijala „knjiške odgovore“ poput onih: šta je nacionalizam, kako nastaje nacionalni konflikt, šta smo izgubili a šta dobili rušenjem Berlinskog zida, raspadom Sovjetskog Saveza, Jugoslavije… ali nigde nisam dobila odgovor na pitanje: Zašto nam se desilo Kosovo? Čime smo ga zaslužili?

Nisam odustajala. Probudilo se u meni ono razmaženo derište koje traži istinu. Ako ne znam – pitaću. Potražiću odgovor. Želela sam da Kosovo bude kruna mog obrazovanja – moj diplomski. Odabrala sam temu pod nazivom: „Nacionalni konflikt na Kosovu 1981-1996“.

Danima, nedeljama i mesecima sam tragala za „pravom“ literaturom. Ne onom koja će ispisati akademske stranice mog diplomskog rada. Njih sam pronašla… Ali, nisam pronašla odgovor: Zašto neko drugi obrađuje moju zemlju? Zašto nemam više iste komšije koje vole kao i ja pogaču ispod sača i sir od bivolica… Zašto ne orem njive kao nekada? Zašto se više ne budim na svom rodnom ognjištu?

Zato što „Zemlja pripada onome ko na njoj živi“….

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.