Imovino, u srcu te nosim

Milinko Bujišić U lepom malom gradu, smeštenom u srcu naše zemlje, održana je centralna republička proslava povodom proglašenja prvog srpskog milijardera. Ovaj grad nije slučajno izabran. Rudarski grad, sa nekada razvijenom industrijom i poljoprivredom, zapao je, nekim slučajem, u tešku materijalnu krizu, pa je ovo bila prilika da se u njemu malo priča i o bogatstvu, a ne samo o bedi i siromaštvu.
Na svečanost su bili pozvani svi funkcioneri iz svih sistema, odnosno članovi svih naših vlada, od vremena kada je naš milijarder prohodao u biznisu, pa do današnjeg dana. (Kod nas je pravilo da se izborom svake nove vlade menja i društveni sistem, da se menja ustav, zakoni, ime države, državni simboli i, na kraju, i granice zemlje.) Naravno, bili su i istaknuti predstavnici privrede, koji su i poslovni partneri našem milijarderu. Mnogi se nisu odazvali pozivu, a izostanak su pravdali potvrdama od uprava zatvora ili raspisanim međunarodnim poternicama. Na iznenađenje prisutnih, nije došao ni onaj u čiju je čast proslava i organizovana, ali su svi imali reči razumevanja za njegovo nepojavljivanje.
Spektaklu nisu prisustvovali pozvani gosti iz bivših republika naše nekad velike zajednice, jer nisu verovali u iskrenost poziva. Mislili su da želimo da im na fini način pokažemo da su grdno pogrešili što su rasturili i napustili našu nekadašnju jugoslovensku zajednicu jer, kao što se zna, nijedna od tih država još nema ni na pomolu svog milijardera, a hvale se kako im je bolje otkad su se odvojili od nas.
U svečanom govoru koji je poveren najstarijem građaninu toga kraja bilo je dirljivih tonova koji su mamili suze iz očiju, a i onih koji su izvlačili gromoglasne aplauze. Uvodničar je najveći deo svog govora posvetio nesrećnoj sudbini našeg naroda i o prokletstvu koje je doneo sa sobom kolonizacijom sa Karpata, našim izgubljenim bitkama za koje su po pravilu krive neprijateljske pobede (nikad ne bismo nijednu bitku izgubili, a da naši neprijatelji to nisu želeli, odnosno da nisu išli na pobedu), nemaštini i siromaštvu koji nas nikad nisu napuštali. Ali, na kraju, bog je i nas pogledao, rekao je uvodničar. Doživeli smo da jedan čovek ima za sve nas, jer su te pare, te milijarde, više naše nego njegove.
Deo govora bio je posvećen značaju i ulozi tih milijardi u daljem razvoju grada. Kao prioritet je istaknuto snabdevanje grada vodom, zamena drvenih bandera i uvođenje trofazne struje, a u nekoj daljoj perspektivi može se očekivati i asfaltiranje glavne ulice i izgradnja kanalizacije koja će septičke jame oterati u prošlost.
Manje se veselilo, a više pričalo o tome ko je i koliko lično doprineo da mi danas imamo tako bogatog pojedinca. Pri tom je svako isticao svoju ulogu, pa se moglo zaključiti da nema tog živog bića koje nije dolilo bar neku kap u to more novca. Političari su, kao i uvek, prednjačili u hvalisanju. Jedni su isticali da su lično davali velike poslove današnjem milijarderu, drugi su pričali da su u pravom momentu odškrinuli prava vrata, koja je ovaj pametni biznismen kasnije nogama otvarao, treći su naglašavali da je reč o čoveku koji voli novac, a kad nešto mnogo voliš, to ti, kad-tad, samo dođe.
Pripadnici takozvane radničke klase, kao i pripadnici srednje klase, pokušavali su da sve zasluge pripišu sebi jer su oni, navodno, od prvog dana bogaćenje našeg milijardera primali minimalne plate, a bilo je perioda kad su radili i bez para. Penzioneri su se hvalili da je veliki broj njihovih neisplaćenih penzija baš u toj milijardi i da su ponosni što je taj čovek sačuvao taj novac, a nije ga rasipao poput mnogih drugih, njemu sličnih.
Najdirljiviji trenutak bio je kada je jedna siromašna starica došla u organizacioni štab proslave, sa nekoliko dinara u šaci, i pitala kako da taj novac dostavi milijarderu, pravdajući se da joj je to sve što ima.
Kao i sve drugo što kod nas ne može da prođe normalno i kako treba, i ovde je bilo pokušaja da se cela proslava minira od strane onih kojima ništa ne valja, koji uvek rovare, podrivaju, provociraju i podupiru sa gornje strane. Oni su pokušali da omalovaže našeg najbogatijeg čoveka govoreći da će doći dan kad će on morati da objasni čije su sve pare na toj gomili i da to objasni tamo gde se objašnjava i kad se nešto zna i kad se ne zna. Kad su videli kuda stvari mogu da krenu, građani su se sami organizovali i nečastive udaljili sa svečanosti.