Inat uvek vodi u nevolje

Sudeći po svemu što se događa poslednjih godina, Srbi su u svom, što bi rekao Karl Jung, kolektivnom nesvesnom odlučili da izvrše kolektivno samoubistvo. U tom svom kolektivnom nesvesnom oni su izabrali put koji vodi u nestajanje, jer će – sledeći logiku svojih političkih vođa i dakako idejno-ideološku strast dobrog dela građanstva/naroda – postati mala etnička zajednica koja od atributa društva poseduje samo jezik. Država je i sada pod znakom pitanja, a kroz koju deceniju, kada vođi i proroci ovog zbunjenog i sluđenog naroda budu problematizovali Vojvodinu, Sandžak (možda obrnutim redosledom), istočnu Srbiju, južnu Srbiju i još dosta toga čega se normalan čovek ne može setiti, proročanstvo o šljivi može početi svoje samoispunjenje.
Abeceda svakog pristojnog vaspitanja podrazumeva da se sa onima sa kojima smo u svađi pokušamo pomiriti, razgovarati kao ljudi, izdići se iznad želje za osvetom i pružiti ruku pomirenja. Ako se već pozivaju na slavnu istoriju (a ne na pozitivne vrednosti savremenog sveta), ovi vođi i proroci srpskog naroda mogu i u njoj pronaći upravo svetle primere časnog i humanog ponašanja. Ali, ne, oni u njoj vide samo primere golog inata, koji su svi odreda završavali ako ne opštom pogibijom, a ono nevoljom i bedom sopstvenog naroda.
I još nešto – poređenje sa Austrougarskom koje je nedavno izneo Jožef Kasa, a koje je u delu srpske javnosti dočekano na nož, i te kako je osnovano. Između ostalog i zato što su Srbi u toj državi živeli bolje nego u potonjoj, sa „svojom braćom“, kao što će Srbi na Kosovu živeti mnogo bolje nego mi ovde sa svojim tehničkim vladama i netehničkim mesijama, jer će takvo Kosovo biti uređeno po evropskim principima. Naravno, budu li kosovski Srbi imali dovoljno mudrosti.