Foto: Pixabay/Sakurayim

I on je najvažnija relikvija moga školovanja. Fotografija iz indeksa nastala je u fotografskom ateljeu Živković na Terazijama. U to vreme, krajem osamdesetih ova fotografska radnja imala je izbačeni izlog ka Kolarčevoj, sa fotografijama jugoslovenskih pop ikona. Bila sam ponosna što me je fotografkinja, starija dama, koja je tada radila, odmah uporedila sa Grejs Keli.

Fotografija čuva i danas moj par omiljenih, sada izgubljenih, minđuša koje sam kupila u tada prestižnom salonu bižuterijskog nakita Lydia, u Ulici braće Jugovića, od časti koji mi je za maturu dala baba strina iz porodice Pišman iz Tetova.

Moguće je da je u mojoj podsvesti fotografija za indeks bila važna, jer smo maminu fotografiju iz indeksa sa Pravnog fakulteta uvek gledali sa posebnim divljenjem, kao svedočanstvu njene mladalačke lepote. Sigurna sam da u to vreme upis na fakultet nije bilo toliko značajan u mom životu da bih se angažovala oko fotografije, i svesno zaobišla foto studio Vojin iz Vasine. Pre će biti da mi je izbor fotografske radnje bio važan stoga, što je u mojoj podsvesti i tada, bilo važno da se memoriše trenutak mladosti. Po roditeljskom modelu, reklo bi se danas.

U svakom slučaju indeks i fotografija iz njega postali su i recentno važni, kada je naš prijatelj, nacionalni umetnik Aca Rafajlović, na osnovu moje fotografije iz indeksa, koju je sam preuzeo sa mog Fejsbuk naloga, u trenucima dokolice napravio moj portret i tako sam se ja našla u njegovoj uličnoj radnji u Vilamouri u Portugalu, zajedno sa portretima kerova, koje u poslednje vreme najčešće portretiše. A ja sam dok je on bio još u Portugalu, napravila na Instagramu izložbu ovog događaja.

Moj drugi indeks je onaj sa postdiplomskih, magistarskih studija iz Beograda i treći je onaj sa doktorskih iz Beča. Osim što su mi u beogradskom indeksu bile lepe ocene taj indeks nekako ne sadrži previše emocija. Indeks iz Beča je naravno važan, jer se u njemu takođe nalazi jedna od mojih portretnih fotografija, takođe iz perioda pre postojanja omiljenih selfija.

Indeks je način na koji komuniciram sa svojim profesorima, koji većim delom više nisu sa nama. Potpisi i pečati predstavljaju neku vrstu večnog kontakta. Uz mastilo, u indeksu ostala je koža profesora na papiru. Ostao je pogled Gordane Babić, i delikatno iščuđivanje što koristim penkalo u boji, za naziv predmeta. Moj indeks pamti put za Nikšić, kada ga je na to čarobno putovanje ponela ne znam iz kog razloga Vera Nikčević, sada majka petoro dece, a možda i šestoro. I moja briga da okrenem ceo Nikšić u pola dana, kako bih utvrdila da je indeks tamo i da će mi se vratiti neokrnjen. Ostao je zabeležen potpis Bodina Vuksana i Ivana Đorđevića koji mi i danas nedostaje.

Dodir i miris mog indeksa podseća me na noći koje sam provela spremajući moje četvorosemestralne ispite, učila sa tada najboljom drugaricom u njenoj kući, u mome stanu, u biblioteci na periferiji grada, u za mene egzotičnom studentskom domu na Karaburmi, koji je imao čitaonicu otvorenu celu noć. Za studente iz provincije, ali i za nas čudne devojke. Iz nje smo se vraćale noćnim autobusom ili auto stopom. To više ne radimo. Što više otvaram svoj indeks, on mi više daje. Što ga više gledam iz njega izlaze mirisi mojih sećanja iz studentskih dana. Kada otvorim indeks moga muža sa osnovnih studija, uvek osetim miris njegove kožne jakne. Ona miriše na sve ono što je on. Na belu potkošulju, na crni džemper, na Veneciju. Indeksi su deo naših porodičnih studentskih relikvija.

Moja odgovornost kao profesora jeste da prenesem tu vrstu sećanja svojim studentima. Veoma je važno da i oni zadrže svoje objekte vezane za studiranje, kao što je ispit i kao što je upis ocena i deljenje potpisa. Ne želim da im to uskratim. U eri elektronskih zapisnika i elektronskog unosa poena, bile su mi čudne nedavno reakcije mojih studenata, dizajnera. Bila sam fascinirana odzivom i reakcijama da je za njih jedini sigurni dokaz o tome da su polagali ispit i da su ga položili: ispit upisan u indeks. Elektronski podaci prema njima mogu da se sruše, mogu da nestanu, a ovo ne. Neopisiva je ljubav koju sam doživela u tom susretu sa svojim studentima na poslednjem upisivanju ocena u julu. Razmena energije sa onima koji me vole i oni koji ne.

Ta ista drugarica, sa kojom sam zajedno učila i stopom dolazila kada je bilo potrebno da „uštedimo“ novac iz Splita, preko Tuzle, do Zemuna, koja je danas najpoznatiji adolescentski psihoterapeut, smatra da čovek iz Čačka, koji je nedavno pozvao plagijatore i lažne studente iz vlasti na indeks čelendž, jedini ima trenutno erotsku moć da pozove građane u borbu protiv ove vlasti. Ne slažem se naravno s njom što se kvaliteta te moći tiče, ali mislim da njegov poziv na indeks izazov veoma pozitivno govori o njegovoj ličnosti. Hrabrost, ali i emotivnost je bila pokazati sve svoje ocene i diplome.

Uvid u indeks i diplome čoveka iz Čačka osnažio je moje uverenje da treba zadržati praksu potpisivanja ocena u indekse. Zbog toga se još više gnušam ljudi koji ne poseduju dokaz da su studirali. Moje završene studije na svim nivoima nisu moje diplome, koje su deo nevažnog mobilijara, već su to moji indeksi, koji osećaju, kao i ja. Fakultet je završio samo onaj ko sme da pokaže svoj indeks.

Autorka je vanredna profesorka na Univerzitetu Metropolitan

Povezani tekstovi