Foto: BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆArhitekte nisu samo inženjeri. Arhitekte poseduju i umetničku crtu, što u praksi predstavlja slobodu izraza… A umetnički izraz teži unikatnom, neponovljivom, što opet u praksi često znači i obeležava nešto što traje bez održavanja, ili još gore — bez mogućnosti održavanja.
Nadstrešnica novosadske železničke stanice upravo „ispunjava“ navedeno. Građena pre 60 godina na način da se ne može održavati. Zašto? Zato što je postavljena po sistemu vešanja.
Njeno održavanje svodi se na demontažu — spuštanje čitave nadstrešnice, čemu obavezno prethodi pažljiva ekspertiza, sa naglaskom na kontrolu korozije kao triggera — sajli za vešanje, tako i korozije armirano-betonskih elemenata nadstrešnice.
To je neizostavni deo posla kod svake restauracije — rekonstrukcije, uz stalnu kontrolu nadzorne službe.
Ništa od toga nije urađeno i posledice su katastrofalne.
Restauratori — rekonstruktori su bili mađarski izvođači, kao i angažovani podizvođači, a kontrolno-nadzorni deo poveren je mađarskoj firmi Uniber. Ostaje pitanje gde su naši inženjeri, gde su stručnjaci za korozione procese? Tvrdim da ih imamo… i to vrlo kvalitetnih. Zašto nisu angažovani?
Na šta je potrošeno 65 miliona evra?
Lično bih voleo da mi se omogući uvid u elemente nadstrešnice.
Hvala unapred!
Autor je diplomirani inženjer iz Rume
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
