Ispada da je ovaj svet valjao samo kad su žene vladale

U gimnaziji smo učili da je najstarija knjiga Biblija. Bilo je to vreme u kome nam se država zvala SFR Jugoslavija. Knjige su se prodavale po kafanama, pričalo se „na metar“ i svaka pristojna kuća imala je regal i biblioteku. U kafani Brankovina, otac mi je kupio „Veliku ilustrovanu bibliju za mlade“. Tu Bibliju sam pročitala, onu u školi nisam. Dovoljno sam znala o tome, i kao najvažnije bilo je da je Adama Eva navela da zagrize jabuku u Raju i – gotovo, isterali su ih iz istog i počinju sve ove naše ovozemaljske muke. Da li je baš tako… sve zavisi iz kog ugla se gleda, posebno kada se zna da istoriju pišu pobednici.

Na veliko razočaranje mog oca i njegovih ortaka iz Kluba književnika te 1960. rodila se ćerka, a ne sin… Proveravao je da li je greška – nije, devojčica. Ta velika beba odmah je dobila muški nadimak – Duca. Vaspitavana sam kao sin – pored lutaka, imala sam i pištolje, kaubojske koltove, igrala sa dečacima fudbal, učestvovala u dečijim razračunavanjima. Sećam se ledenice i velikog plavog otoka na oku. To se sad zove „vršnjačko nasilje“. Tada je to bilo normalno odrastanje. Uvek smo se delili na partizane i Nemce. Nezrele šljivcige sa Šanca su bile meci, i mi smo napadali kao Prle i Tihi u „Otpisanima“.

Morala sam za potrebe igre da naučim sve ulice i prolaze u kraju – na Varoš kapiji, na Kališu i sve do Terazija. Ne sme neprijatelj da me nađe, i da pobegnem na vreme. Otac je govorio: „Nikad ne znaš, mogu Nemci opet da dođu.“ I došli su – ne Nemci, domaći izdajnici koji su nas, kao i tada, prodali za šaku para. Onim prljavim, za koje se nema poreklo, ne plaća se porez. Tim parama se zidaju velelepne mermerne zgrade po Čuburi, gde se voze samo najveći džipovi, i saobraćaj je usporen – treba proterati te grdosije kroz uzane ulice, sa parkinzima sa obe strane, kontejnerima i kombijima za snabdevanje samoposluga.

To je u onoj državi moglo samo do devet ujutru – tada su išli automobili i Knez Mihailovom. Posle su tu ulicu pretvorili u popločano šetalište, a mi se u raskopanoj aveniji ludo zezali, imali smo i rovove. U tom kraju su se snimale sve serije iz epohe – i Dimitrije Tucović, i „Otpisani“, i Miloš Obrenović – pade sa konja ispred naših vrata jer je naša čuvena guvernanta iznenada otvorila teška hrastova vrata. Komšije nismo imali. Teško možete da kažete da vam je komšija patrijarh SPC.

U njihovom dvorištu su se pravile sveće, krstići, imali smo salu gde smo davali priredbe za Svetog Savu, Božić – sve isto kao i danas po školama. Čak smo nedeljom išli na veronauku. Pa Vrbica – nova heklana haljinica, pepito mantil, nove lakovane cipelice. Posle u školi kažu – to je dekadentna omladina. Niko nije zabranjivao da se slave svi ti praznici verski, i obožavali smo ih. Tako je bilo u mom kraju.

Kako su došli ti ratovi devedesetih i bombardovanje – sve se promenilo. Svi sad staju na ćošku kod Saborne crkve i krste se. Mi smo se krstili na ulazu u crkvu, ne na ulici ispred. Vidim i u autobusu kad prolaze pored hrama – krste se. Uveli neke običaje koji su važili u hramovima u Ugarskoj, kad su Srbi sa Čarnojevićem preneli Patrijaršiju u Sremske Karlovce.

To nije moja tema sada. Mene zanima – kako to da kad, kao laik, posmatram istoriju u kojoj žene nisu imale nikakva prava, ispada da je ovaj svet valjao samo kad su žene vladale. Prva koje se sećam – Kleopatra. Tu uvek i velika neka ljubav i prevara – i Julije Cezar i Marko Antonije. Ta kraljevina Britanska, koja još uvek traje, dade nam kraljicu Viktoriju, kraljicu Elizabetu.

Velika Rusija – Katarinu Veliku. Od Rimljana se danas pominje samo Lukrecija Bordžija – otrovala pet muževa. Čak i 20. vek obeležile su velike političarke – Gvozdena Ledi Margaret Tačer, pa Angela Merkel. Sad, u 21. veku, italijanska predsednica, u Južnoj Americi ozbiljne predsednice, sa Istoka Indira Gandi. Što se katolika tiče – posle Majke Bogorodice, Majka Tereza itd.

Dakle, zaključak je lak: kad su žene vladale svetom – nije bilo mnogo ratova, bio je prosperitet, progres, pokušaj da se život približi onom Raju iz koga su isterani zbog jabuke.

U Srbiji su mnoge vladarke pomogle stvaranju države – kneginja Milica, pa Obrenovićke konkubine, čak i jedan od najvećih ratnika i Prvog svetskog rata – Milunka Savić. O hrabrim skojevkama iz Drugog svetskog rata da ne govorim.

Sve se poremetilo. Živimo u vremenu ratova, u kome vam padaju bombe na glavu iz nekih dronova. Naselja po Gazi i Ukrajini su sravnjena. Samo nema direktnih borbi iz rovova i prsa u prsa. Prvo su ukinuti, zakonom zabranjeni dvoboji, a sad u 21. veku – nema klasičnih frontova. Ne napreduju više tenkovske jedinice, a general Paton se gore negde čudom čudi u šta se sve to pretvorilo. Kao da se ti ratovi vode da bi se slikali za televiziju. Sad je najvažnije da se slikaš na TV.

Žene su se izborile da im se zanimanje rodno ravnopravno odredi, a i dalje one drže kuću, peru, peglaju, kuvaju, vode decu gde treba – i ne daj bože da se razvedu. Ništa ih ne spašava sem da nađu novog dilbera. Znate, žena nije dobra ako nema partnera. Zašto? Pa zato.

Gotovo. Ništa se nije promenilo od nastanka sveta i onog pohotnog Adama koji je zagrizao jabuku. Navela ga zmija – nije jednostavno: sočna, crvena i Evina pružena ruka – i ode mast u propast. Nema raja više za nas obične smrtnike.

Iz knjige u pripremi „Guglaj me, lutko“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.