Ivica Dačić – veština održanja: Skica za politički portret

Ivica Dačić decenijski već lider SPS-a, političku karijeru tipičnu za „mlade lavove“ jednopartijskih režima započeo je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista na političkim naukama. Sećam ga se kao odličnog, visprenog i duhovitog studenta.

Jednom prilikom pitao je koleginicu Ratku Marić i mene kako je to biti asistent i neimpresioniran odgovorom krenuo klizavim putem politike. Već 1990. postao je prvi predsednik mladih socijalista Beograda. Za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora SPS-a izabran je na Drugom kongresu partije 1992. godine, u svojoj 26 godini.

Za predsednika beogradskog odbora SPS-a biran je 2000. godine. U januaru 2003. godine izabran je, u svojih 37, konačno za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Slobodan Milošević tada je zatražio iz Haga da ga isključe iz stranke. Za ključnu poziciju se dakle izborio, protiv volje svog prethodnika Miloševića, čiji je svojevremeno bio mladi junoša. Stabilizovao ju je tek nakon njegove smrti , pa je zbog toga ipak stekao imidž „Slobinog naslednika“.

Dačić je uspeo dakle da, nakon hapšenja i smrti Slobodana Miloševića, konsoliduje stranku i nametne se kao njen lider. To, u uslovima nakon promena 2000. godine raširenih pokušaja da se SPS razbije na frakcije i potisne i marginalizuje u statusu izvanparlamentarne stranke i tako zaboravi, nije bilo nimalo lako.

Dačićev uspon i dugo političko trajanje rezultat su očito iskazanog decenijskog političkog umeća i visprene, kontekstualne inteligencije koja ga je dovela kao lidera treće po snazi stranke/koalicije i do pozicije premijera.

Dačić je uspeo ono što je malo ko očekivao – da očuva stranku transformišući je postupno. Pokazao je umeće održanja i isplativog pomeranja u političkom prostoru. Tako je, neko ko je bio portparol „ratne“ stranke koja je proklamovala borbu protiv globalizma, 2009. godine proglašen za „Najevropljanina“. Do 2000. godine izjašnjavao se kao ateista, a od tada je pravoslavni vernik.

Modernizacijom i programskom transformacijom, istina tek delimičnom, SPS-a ali, pre svega, naglašenom političkom veštinom da stranku menja a da istovremeno zadrži dobar deo nekadašnjih Miloševićevih birača, Dačić je uspeo, ne samo da stranka „preživi“ žestoke napade nego da je i legalizuje i demokratski legitimira.

Koristeći krajnje pragmatičnu politiku uspeva da već 2004. godine socijaliste postavi u poziciju spoljnje podrške prvoj Koštuničinoj vladi. Posledično, u svojoj tri i po decenije dugoj istoriji SPS i Dačić su tek tri godine bili izvan kruga vlasti – oni su njome inficirani.

Dačić je čak, u situaciji ravnoteže snaga dva ključna pretendenta, kao lider treće po snazi formacije dva puta bio u poziciji, kako sam to svojevremeno formulisao, „najbolje političke udavače u gradu“. Nije bilo, posle izbora 2008. i 2012. godine, njegove (ne)pristojne ponude koja se mogla odbiti. Naravno, sem po cenu gubitka vlasti.

Nakon izbora 2008.god., birajući između SRS i DS-a, je potpisao „istorijsko pomirenje“ sa DS-om, postao njen koalicioni partner i doveo SPS u vlast. Za sebe je dobio jedno od ključnih ministarstava – Ministarstvo unutrašnjih poslova. Kome će se često vraćati.

Dačić je ponovo, nakon izbora 2012. godine, opet koristeći ulogu tasa na vagi, promenio postizbornog koalicionog partnera i ušao u patnerstvo sa SNS-om, obezbedivši ovoga puta sebi čak funkciju predsednika Vlade.

Pri tome je on lider stranke koja je najviše levičarski ideološki obojena, dok je njegova politika krajnje pragmatična, realpolitika u vladi/vladama koje sprovode suštinski neoliberalnu i koruptivnu politiku.

No ta kombinacija, koja je i pomogla Dačiću i SPS-u da postanu jedan od ključnih političkih aktera u Srbiji, postala je u međuvremenu osnov stagniranja na izborima 2014 – 2022. i limita postavljenog na podršci približne desetine biračkog tela.

Za ljubav Vučiću – njegovoj pobedi u prvom krugu socijalisti 2022. nisu imali svoga kandidata na predsedničkim izborima. Trend marginalizacije nastavljen je na parlamentarnim izborima 2022 i 2023. godine i, posebno sa najavom da će se utopiti u od Vučića najavljenom Pokretu za narod i državu.

Tabela pokazuje da je nakon dve decenije boravka Ivice Dačića na čelu partije, SPS napravio pun krug i suočio se ponovo sa jednocifrenim rejtingom, odnosno sa manje od 300 000 glasova dobijenih na izborima. Ovoga puta, nakon 2014. iz pozicije mlađeg, poslušnog partnera u vlasti.

Pitanje je i da li bi danas, unutar najdublje društvene i političke krize, nakon promena iz 2000. pokušaj da se uspostavi leva protekcionistička alternativa vlasti, a la Sara Vagenkneft, recimo, pomogao stranci da izađe iz stanja (ne)pristojnog tavorenja? Može li tu promenu opet personalizovati već viđeni, danas gotovo šezdesetogodišnji Ivica Dačić?

Povremeno gledajući i slušajući Dačićeve javne nastupe, uključiv i njegova gostovanja u lakim, zabavnim programima sa estradnim zvezdama , ne mogu da se otmem utisku da je taj pojednostavljeni vokabular i opušteni i povremeno inadžijski ton, pomalo veštački i marketinški građen. Ili se pak svi mi, od svojih srednjih godina nesvesno vraćamo u okvire običaja i retorike iz svog periferijskog detinjstva ?

Iza svega izgleda da stoji tipična logika „moravske Srbije“ čiji bi Dačić da bude predstavnik – onoliko srbovanja i rusofilije koliko god se nekažnjeno može – onoliko izlaženja u susret Zapadu koliko se mora. Sna o paternalističkoj državi koja, pod uslovom da smo poslušni, o nama brine „od kolevke pa do groba“. Uz važan dodatak ili pre suštinu – ako se ikako može uvek u sedlu vlasti.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.