Iz psećeg života velegrada

Buket svežeg cveća ispod skromnog spomenika. Polazim dalje, u susret mi nailazi sredovečni muškarac koji na kaišu vodi kučence. Nešto mi ne da mira, kao neki predosećaj, i posle nekoliko metara zastanem i obazrem se iza sebe. Gospodin je stao sa psom ispred spomenika, zapravo kućni ljubimac ga je zaustavio, ne bi on sigurno svojevoljno jer ljubitelji životinja su njihove sluge to je poznato.

Psetance je najpre njuškalo buket. Dobro, rekoh ja sebi, pa što ne bi i životinje volele cveće, udisale njegov miris? Čega tu ima lošeg! Stojim i dalje čekajući razvoj situacije…

Pas podiže zadnju nogu i „zaliva“ buket. Potom zadnjim šapicama nabacuje zemlju na svoju izlučevinu. Vlasnik mirno cedi svoju cigaretu i nisam uopšte siguran da je i zagledao šta piše na mermernoj ploči. Tada mu dobacim: „Pa to je spomenik, gospodine!“

Na šta se čovek sa svojim ljubimcem nonšalantno bez reči udalji. Okrećem se i ja, produžavam dalje prema užurbanoj Slaviji. Tramvaji čangrljaju, automobili trube, prolaznici žure… More, mislim se ja, ko zna možda pseći amonijak blagotvorno deluje na rast cveća? Konačno, poznata je čaršijska legenda da je počivši pesnik i ispičutura Jakov Jaša Grobarov davno mokrio na večiti plamen podno Trijumfalne kapije. Na grob francuskog Neznanog vojnika.

Te ga je policija privela, a šta je bilo dalje bilo ne zna se, tek Grobarov je još dugo poživeo i umro je u svom krevetu. Pa zar se nije onomad neki građanin Novoga Sada tako u po bela dana pomokrio na tek postavljenu spomen-ploču ispred bivše Nadstrešnice? Zar da oni budu napredniji (naprednjačkiji) od nas velegrađana? To im nećemo dozvoliti.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.