U poseti mioničkim selima: Za „okorele“ opozicionare u Mionici asfalt nije stigao

Sa svojim stranačkim prijateljima obišao sam i neka sela u okolini Mionice. Kišovit dan je samo pojačao snažne, ali i vrlo pomešane utiske. Ušli smo u više od dvadeset dvorišta i kuća seoskih domaćina.

Zajedničko za sve je gostoprimstvo. Po pravilu je to bio poziv da uđemo, da pređemo prag kuće i da se poslužimo kafom, slatkim i rakijom, ponegde i ratlukom. Naravno da nismo mogli da udovoljimo svima. Ipak, bila je to prilika da steknemo sliku o uslovima i načinu života našeg seljaka u mioničkom kraju.

Glavna tema su restrikcije vode. Za vreme letnjih suša imali su razumevanja, ali sada, u jesenjim mesecima, kada su kiše česte, to im je potpuno nerazumljivo. Otuda i cisterne u svim dvorištima. Snalaze se na različite načine i za sebe i svoju stoku. Za neke je to i glavni razlog zašto će glasati za opozicionu listu. Nekima to nije dovoljno. Ne umeju da objasne zašto, ali će ipak glasati za vlast. Po starom srpskom običaju – dok je na vlasti.

U nekim kućama ostajali smo i duže. Razgovor ponese, a onda se uverimo da naši ljudi razumeju politiku. Dobri rezoni, ponekad i daleko iznad osnovne političke pismenosti. I oni koji su za opoziciju, ali i oni koji nisu previše za vlast, znaju zašto onaj gore na brdu ima najbolju kuću i zašto mu je najnoviji asfalt bezmalo došao do dnevne sobe. Kažu, onako ironično, „sposoban“ čovek. Bio je za Miloševića, onda za one „žute“, sad je za Vučića, a ako zatreba, lako će zavoleti i studente. Naravno, sad je na odborničkoj listi vladajuće stranke.

Za „okorele“ opozicionare asfalt nije stigao. Njima ni tucanik nije povaljan. Njihova kuća i okućnica će morati da sačekaju neka druga vremena. Međutim, i pored toga neće da pokleknu. Kažu da ne mogu da glasaju za Vučića i njegove. Mnogo je dosadan. Ne skida se sa televizije. Zbog njega su prestali i da uključuju televizor.

Mladih gotovo da i nema. Deca i unuci su na fotografijama okačenim po zidovima ili na natkasnama. Samo u jednoj kući nas je dočekao mladić dvadesetih godina. A i on planira da se preseli u Valjevo ili Beograd. Ne vrede ni živopisni predeli, ni čistiji vazduh od onog valjevskog. Potpuno ga razumemo. Jer lepo je samo kad se pogleda u daljinu. Kad se spusti pogled vidi se realnost koja je daleko od idilične. Neka lepa budućnost ne se čini blizu.

U nekoliko slučajeva su, onako po inerciji, pomislili su da smo „Vučićevi“. Počnu da ga hvale, a onda kada vide ko smo i šta smo, opuste se i polako, pa sve jače, počnu da ga kritikuju. Posebno ove njegove lokalne gazde. Jedva čekaju da se nešto promeni. Sve im je jasno. Hvale naše studente, našu mladost, i našu snagu.

U jednoj od najtrošnijih kuća jedva su nam otvorili vrata. Prvo žena, onda stidljivo i njen muž. Stari ljudi. On je onda stao ispred, a ona preko njegovog ramena gleda i ćuti. Vidi se strah od svega i svačega, a posebno od nečeg novog i drugačijeg. Zašto bi oni nešto menjali. Hvali vlast, a sve sa onim ispraznim rečenicama koje mogu da se čuju na televiziji i na radiju. Pitam ih, a šta mu pruža ova vlast. Odgovora nema. Međutim, i oni su nas na kraju ljubazno pozdravili, ispratili i poželeli sreću.

Verovatno je tako u svim srpskim selima. Za ovaj mionički kraj važi da je posebno siromašan. Mnogi se vraćaju u Brozovo vreme. Ovo je tradicionalno četnički kraj. Nije dao neke značajnije političare. Meni kažu: „Lako je vama Užičanima. Vi ste imali Krcuna i LJubičića. A i Zlatibor i Tara su više planine od Divčibara“.

Na kraju dana su ostali vrlo pomešani utisci. Ipak nekako dominira onaj o teškom, i pomalo čamotnom životu seljaka u mioničkom kraju. Ukoliko i posle nedelje politički opstanu Vučićevi podanici, gase se i poslednje šanse i nade za bilo kakav boljitak. U protivnom, ona postoji. Studentska lista sigurno iz svojih redova ne može da iznedri sve i odmah, ali može da napravi ambijent u kome će kvalitetniji ljudi odlučivati, a onda će valjda biti dovoljno vode u kućama, štalama i u voćnjacima. A i asfalt neće biti privilegija samo onih koji su lojalni vlastima i koji glasaju samo za nju.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.