Između čekića i nakovnja – položaj Roma i Romkinja u Srbiji

Kada se oko Dana ljudskih prava i Svetskog dana Roma pročitaju izjave različitih državnih organa, ministara i ostalih o tome kako su svi opredeljeni za „unapređenje položaja Roma“, kako je Strategijom za socijalno uključivanje Roma i Romkinja predviđeno šta sve ne, neko bi možda i pomislio kako je pitanje trenutka kada ćemo imati prilike da vidimo rezultate ovih silnih opredeljenosti vlasti za bolji život Roma i Romkinja.

Kada se tome doda da pored Koordinacionog tela za praćenje realizacije Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja sada imamo i Radnu grupu za koordinaciju aktivnosti za unapređenje položaja Roma, pomislio bi svako da su rezultati zadivljujući.

Međutim, kako unapređenje položaja Roma nije ništa drugo do omogućavanje Romima i Romkinjama da ravnopravno sa drugima uživaju sva ona prava koja su nam garantovana u katalogu ljudskih prava sadržanom u Ustavu i međunarodnim ugovorima, rezultati uporno izostaju.

Zbog čega je to tako?

Često pominjanog unapređenja položaja Roma nema iz nekoliko moglo bi se reći i sistemskih razloga.

Osnovni je taj da su prava Roma i Romkinja razvodnjena i da je još odavno diskusija iz sfere prava, Ustava i zakona prebačena na polje javnih politika, budžeta, radnih grupa, akcionih planova i strategija.

Javne politike jesu važne, ali one ni na koji način ne mogu biti razlog zbog kog neka grupa ljudi ne ostvaruje prava koja su joj Ustavom garantovana.

Drugi razlog tiče se prava koja ulaze u korpus onih koja su potrebna za unapređenje položaja Roma.

To su sve ekonomska i socijalna prava – od prava na rad, kvalitetno i dostupno obrazovanje, preko zdravstvene i socijalne zaštite pa sve do stanovanja.

U zemlji koja godinama vodi rat protiv ekonomskih i socijalnih prava i koja donosi propise i javne politike koji su u potpunoj suprotnosti sa ovim pravima (setimo se samo mera štednje ili Vulinove uredbe, da ne nabrajamo dalje), unapređenje ekonomskih i socijalnih prava makar i najugroženijih jednostavno nije opcija.

Na kraju, dokle god Romi i Romkinje budu bili oni na koje se odnose javne politike, akcioni planovi i propisi, a ne oni koji ih donose, situacija će biti ista.

Da bi se situacija promenila, potrebno je istinsko političko predstavljanje interesa Roma i Romkinja koje će u fokusu imati najugroženije iz ove zajednice.

Na to čekamo godinama.

Do tada najugroženiji Romi i Romkinje živeće u uslovima nedostojnim čoveka, a strategije, politička opredeljenja i akcioni planovi biće im samo udaljeni koncepti koji nemaju nikakve veze sa njihovim životima.

Kako drugačije da shvatimo činjenicu da još uvek nema odgovora na pitanja kako se prati onlajn nastava bez struje u romskom naselju, kako se živi od bedno niske socijalne pomoći koja se prima devet meseci u toku godine ili kako se borimo sa širenjem pandemije ako za najobičniju cisternu vode moramo da idemo sve do Evropskog suda za ljudska prava?